Gubitnici, ministri i eskadroni smrti

Roberto Bolano: Nazi Literature in Americas

Picador, 2009, strana

špansko izdanje Literatura nazi en América, 1996.

Roberto Bolanjo: Nacistička književnost u Amerikama (nije prevedeno na srpski)

Roberto Bolanjo: Udaljena zvezda

Svetovi, 2005. strana 157, prevod sa španskog Estrella distante (1996.) Igor Marojević

Roberto Bolanjo, s obzirom da ne pripada engleskom govornom području  solidno je prevođen na srpski. Zaslugom Igora Marojevića, objavljene su mu tri knjige: Udaljena zvezda (Svetovi), Čile noću (Laguna) i Isprave za ples (Svetovi), a sprema se izdanje Bolanjovog poslednjeg romana 2666 koji su španski, a i američki kritičari, proglasili za remek delo.

Bolanjo je pre svega politički pisac, odnosno autor čije su glavne teme diktatorski režim i odnos pisca i vlasti. Ovo su ne tako retke teme u književnosti, najviše zato što su pisci vole da se mešaju u politiku (češće i više nego ostali umetnici) i zato što su političari strpeli od knjiga (više ne, pošto ozbiljne knjige malo ko čita). I kako je Bolanjov rodni Čile pod Pinočeom bio desničarska dikatatura, kao i većina latinoameričkih, nacistički nastrojeni pisci su ideološki bili “na vlasti”, tako da ova knjiga nije o pobuni i stradanjima protivnika režima, već, u svojim nastrašnijim delovima, o saradnji sa režimom – od navijanja (i još ponečeg) za fudbalske timove, preko ministrovanja do likvidiranja političkih protivnika, a u svojim najsmešnijem delovima o nesreći ovih umetnika što ih niko ne razume kao ljude, a posebno ne kao pisce.

Nacistička književnost u Amerikama napisana je kao enciklopedija u kojoj svaki pisac ima svoju odrednicu, mada su pisci grupisani po različitim principima, npr “Arijevsko bratstvo” ili “Mendelusin klan” (izvinjavam se ako pogrešim u transkripciji španskih imena) ili … , Pored odrednica o piscima, Bolanjo u dodatku “Epilog za čudovišta” daje  i spisak manje bitnih aktera, saradnika, pomoćnika, urednika, kritičara, kao i spisak časopisa u kojima su narečeni objavljivali svoja dela.

“Nacisitčka književnost u Amerikama” je enciklopedija u smislu u kojem je Hazarski rečnik – rečnik, dakle, iako je knjiga organizovana u odrednice, ona je ipak roman,  zato što su u pitanju izmišljeni ljudi , tj nepostojeći pisci, što nas uvodi u domen fikcije i zato što životi i dela tih ljudi, odnosno likova, grade narativne tokove koji je ponekad ukrštaju i prepliću, a koji tvore fiktivnu stvarnost određenog vremena i prostora – južne i severne Amerike krajem dvadesetog i početkom dvadeset i prvog veka – što jeste poenta romana, bez obzira da li se radi o “Ratu i miru”,  “Gospođi Dalovej”, ili “Nacističkoj književnosti u Amerikama”. I zato što poslednja odrednica “Ozloglašeni  Ramirez Hofman”  zaključuje knjigu tako što preokreće situaciju kreiranu svim prethodnim odrednicama, odnosno pričama i otkriva naratora. Ovakav preokret, od svih književnih formi, može da postoji samo u romanu.

Ovaj roman je duhovit i zabavan.

Akteri romana su žestoki desničari, nacionalisti, nacisti, i manje-više patološke ličnosti. neki od njih davno mrtvi, neki od njih još uvek živi (za sve su date godine rođenja i smrti, i neki od njih umiru u dvadesetim godinama ovog veka. Neki od njih, tačnije većina, teški su gubitnici, kakvi samo mogu da budu nečitani pesnici, oni objavljaju i štampaju i niko ih ne čita, i oni i dalje uporno pišu.

Kao i svi desničari, oni pate za izgubljenim rajem u kojem se znalo ko šta radi, i što je još bitnije ko šta ne sme da se radi. A onda su došli neprijatelji, đavo, žene, buntovnici, siromašni, Jevreji, crnci, indijanci, homoseksualci i pokvarili idealni svet. Odatle je jasno da je jedino rešenje da se povrati raj jeste istrebiti sve koje ga kvare, osim što bi naravno žene zbog očiglednog razloga produženja vrste (i seksa) ipak morale nekako da se ostave, ali pod čvrstom kontrolom (bose, trudne i u kuhinji).

Do samog kraja nije jasno ko piše enciklopediju, mada smo navikli da su enciklopedijske odrednice uvek bezlične i objektivne, u smislu da navode samo činjenice, mesta i vremena rođenja, života i smrti, bibliografije, ali naravno da nije tako, ni Britanika nije bezlična, a kamoli objektivna, za početak neko je izabrao šta će ući u enciklopediju, a šta neće, i od onog šta će ući, kako će biti predstavljeno, dovoljan je samo jedan pridev ili neobična imenica ili glagol, ili čak i sveza, na primer “a” umesto “i”, da potpuno promeni značenje. Autor ove enciklopedije upravo ima u vidu kako se enciklopedije pišu i kako se u njima manipiluše građom – sve izgleda objektivno, suvo, logično, saopštavaju nam se činjenice o životu i delima.  Ali niz rečenica kao što je:

Pobijanje Monetskjea (620 strana) izašlo mu je 1930. a 1932. pojavilo se Pobijanje Rusoa (605 strana).

Tokom 1935. proveo je četiri meseca u klinici za mentalno obolele u Petropolisu.

Jevrejsko pitanje u Evropi sa memorandumom o brazilskom pitanju, izašlo je 1937. i uobičajeno je obimna knjiga (552 strane) u kojoj Fonten objašnjava pretnje koje bi rašireno mešanje između rasa predstavljavalo za brazilsko društvo (nered, promiskuitet, kriminal).

teško može biti objektivan, iako strogo uzevši saopštava samo biografske činjenice. Ovaj ton najviše liči na Borhesa, ali efekat koji  Bolanjo postiže je da ironizuje velikog ironizatora, jer kopira njegov poznati,  kvazi-nepristrasni i ravni način izražavanja, uz bitan zaokret: dok je Borhes ezoteričan i konzervativan, a ironija mu je usmerena protiv realnog i liberalnog, Bolanjo je na suprotnoj ideološkoj poziciji, sa ezoteričnim se sprda, a realnost je ta koja je strašna i opasna.

Poslednja odrednica o Ramirezu Hofmanu istovremeno je i osnova za novu knjigu “Udaljena zvezda” i to Bolanjo i saopštava u uvodu ove novele u kojoj se glavni junak više ne zove Hofman već Vajder.  Vajder nije gubitnik, on je prvo špijun među pesnicima levičarima, a kad hunta otme vlast,  član eskadrona smrti, i poručnik-pilot, a usput i pesnik koje piše pesme po nebu izbacivanjem dima iz aviona u slavu Čilea i smrti. Narator priče, iako poznaje Vajdera od ranije, prvu njegovu pesmu pročita iz zatvorskog dvorišta u koje ga je smestio novi Pinočeov režim. Mnogo godina kasnije, hunta je poražena, Vajder se krije u Evropi, a naš narator preuzima važnu ulogu u razrešenju Hofmanove sudbine.

Sticajem okolnosti, ove dve knjige sam čitala sam redom kojem su izašle (u Španiji), dakle prvo Nacističku literauru, pa onda Udaljenu zvezdu, i zbog toga mi je Udaljena zvezda delovala kao razrada i proširavanje priče o zloglasnom Ramirezu. Da je bilo obrnuto, verovatno bi mi odrednica iz Nacističke književnost izgledala kao sažimanje i fokusiranje u odnosu na novelu.

No, u ove verzije iste priče, izdvajaju se četiri neuralgične tačke: ubistva koji počini Ramirez Hofman/Karlos Vajder, njegov prvi pesnički spektakl na nebu, izložba fotografija koju predstavlja svojim gostima i konačno, razrešenje u Španiji. Pripovedanje je lično, jer narator poznaje Hofmana/Vajder, više nismo ni formalno u domenu enciklopedije, nema više ni nabrajanja, niti bibliografije, izašli smo iz istorije razvrstane po nepristrasnim odrednicama i ušli u strastvenu storiju, a ta storija govori više o istoriji nego bilo koja enciklopedija. I to je, mislim, najvažnija poenta “Nacističke književnosti u Amerikama”.

Nije magični, ali jeste realizam

Gabriel Garcia Marquez: Kronika najavljene smrti

str 92, VBZ 2003.

Na samom početku romana Markes piše da je mladić Santjago ubijen. Par stranica kasnije kaže i ko ga je ubio (braća blizanci Vikario), a malo posle i zašto – da se osvete zato što im je “obeščastio” sestru, zbog čega ju je muž posle prve bračne noći vratio roditeljima. Odatle, roman se raslojava i račva na razne strane (prateći nekoliko likova), da bi se na kraju vratio samom ubistvu.

Ako znamo “ko je ubijen”, “ko ga je ubio”, “zašto je ubijen” ili “kako je ubijen” zašto nas onda uopšte dalje interesuje da čitamo? Zato što nailazimo na prvo iznenađenje u romanu: gotovo svi u mestu znaju da je će Santjago biti ubijen, ko će ga ubiti i zašto, i kad će ga ubiti i kako. I praktično niko ništa ne preduzme da spreči zločin.

Kad su pitali Markesa kako to da je odoleo da  nikad ne napiše krimić, odgovorio je da to nije tačno i da je napisao “Hroniku najavljene smrti”.

Neki ne veruju da ća blizanci ubiti Santjaga, druge ne zanima, treći pokušavaju da ga obaveste, njegove prijatelje ili policiju, a tu su i oni koji bi ga rado videli mrtvog, ne zbog nekog posebnog razloga, ali nije im simpatičan – uglavnom zato što je bogatiji od ostalih, ili zato što je polu-Arapin.

Niko ni ne misli da Santjago treba da bude ubijen zato što je “obeščastio” devojku, štaviše, uglavnom se svi slažu da nikakve veze nije imao sa Anhelom Vikario. A jedina osoba koja stvarno želi ubistvo i koja izdaje naredbu blizancima majka je neveste. Vikario su siromašna porodica, a mladoženja je bogat i brak bi bio vrlo isplativ i to nas vodi ka klasnom odnosno društvenom aspektu ubistva. Izgubljena je čast i izgubljene su pare.

Poenta je da je ubistvo ovde apsolutno i samo posledica patrijarhalnog režima, nametnuto je odnosima i običajima, i prvenstveno je nametnuto ubicama, jer je očigledno  da braća ne žele da ubiju momka, i da se trude da ih neko spreči u nakani.

Određene vrste zločina jesu delimično van ruku aktera, odnosno  delom su društveno uslovljene – ako je zločin zbog novca, onda je uzrokovan i potrebom koju društvo razvija i neguje – jer novac kupuje sve; ili, ako je zločin iz strasti, a svaki zločin iz strasti jeste zločin zbog gubitka poseda, onda to opet prozilazi iz naučenog, iz porodice, filmova, opšte klime, klasnog doživljaja… (Odavde ne sledi da zločinci nisu odgovorni za svoje postupke.)

Ma koliko da sam se trudila nisam mogla da nađem izdanje na srpskom, jedva sam našla i ovo na hrvatskom. Sad ni poznati romani poznatih nobelovaca ne mogu da se kupe, osim antikvarno. Hoće li se štampati samo estradno đubre i lektira? Čitam da se u Velikoj Britaniji godišnje proda 270 miliona knjiga, i pitam se koliko je knjiga prodato kod nas? Ako Britanija ima oko 60 miliona stanovnika, onda svaki u proseku kupi 4,5 knjige. Po toj analogiji kod nas bi trebalo da se proda 34 miliona knjiga.

Narativno, kraj je antiklimaks, jer odavno znamo praktično sve što je trebalo da saznamo. Ali, i kraj je, istovremeno i drugo veliko iznenađenje, shvatamo da nikog ne osuđujemo – apsolutno razumemo zašto i kako se sve desilo – razumemo i ubice, i nalogodavca, i samog naratora (Santjagovog prijatelja koji godinama kasnije pokušava da rekonstruiše događaj), razumemo i Anhelu, pa čak i nesuđenog mladoženju – svi su oni žrtve nakaradnih društvenih odnosa, od obaveze da nevesta bude nevina, preko vraćanja “načete” neveste, do osvete za “sramotu”. Treće iznenađenje je u domenu spoiler-a, zato ga neću opisati, i dešava se mnogo godina kasnije u odnosu na ubistvo, i ma kako da izgleda neobjašnjivo, u suštini, ima smisla, i govori o jednoj vrsti pobede ličnog nad kolektivnim.

Ova knjiga je za mene roman, naravno, kratki roman, a ne novela, iako ima samo 92 strane, širina prikaza događaja, broj likova, i vremenski period pokriven daje argumente za roman.

Neke stvari ostaju do kraja nerazjašnjene, na primer da li je Santjago spavao sa Anhelom ili nije, ako nije, zašto je ona njega navela kao “krivca”, i kakvi su motivi mladoženje za dolazak u mesto (bogataški sin dolazi u neku palanku) i za ženidbu (nije jasno zašto bira Anhelu za ženu). Ove “tamne tačke” i njihov efekat u romanu ubedljivo i vešto dokazuju da književnost  nije obavezna da nam sve objasni i da time ne gubi na vrednosti, već šta više, dobija na životnosti i autetičnosti – jer koliko zaista znamo o motivima i prošlosti drugih ljudi. Nekoliko naizgled nevažnih detalja – za vreme ubistva, biskup prolazi pored sela, ali ga ne posećuje, a svi izlaze da ga dočekaju; činjenica da je mladoženjin otac bivši general dikatatorskog režima i da je umešan u zločine države – jednostavno, ali indikativno  šire sliku sa palanke na celu zemlju, i pokazuju, šta sve u 92 strane može da kaže veliki pisac.