Ruska gospođica Marpl

Boris Akunjin: Pelagija i beli buldog,

Boris Akunjin: Pelagija i crni monah,

Informatika 2007.

Postoji vrsta krimića koje bih, u nedostatku boljeg izraza nazvala kvazi-krimićima – ne čitamo zato da bismo otkrili ko je zločinac, ili kako ili zašto je zločin izveden, već ih čitamo kao prozu koja se prevashodno bavi mestom i vremenom događanja, pa onda i likovima koji su uvek u funkciji hronotopa. Za kvazi-krimić krimi zaplet manje je bitan.

Mogla bih da dokazujem da su neki od najčuvenijih krimića u stvari kvazi-krimići, počevši od Dojlovog Šerlok Holmsa preko Hemetovog Marloua, pa do Pelekanosovih romana. Pokušajte da se setite bilo kog zapleta iz Šerloka Holmsa i vrlo verovatno nećete uspeti, ali sam zato sigurna da znate kako Šerlok brzo otkriva prošlost ljudi ili kako se snalazi u viktorijanskom Londonu. Naravno, ovo je češće u serijalima nego u samostalnim romanima, jer serijali zavise, na prvom mestu, od toga koliko smo privrženi glavnom junaku. Zanimljivo da Patriša Kornvel svoj serijal o doktorki Skarpeti počinje sa par romana u kojima je važniji zaplet (Postmortem, Telo kao dokaz, Sve što je ostalo), a onda zapleti postaju nebitni, dok problemi likova dominiraju (na žalost, sve više dominira i loše pisanje).

Nisam čitala nijedan roman iz poznatijeg serijala o Erastu Fandorinu (Azazel, Turski gambit, Levijatan…) tako da ne mogu da ih upoređujem sa serijalom o Pelagiji.

Akunjinov niz romana o Pelagiji (u tri knjige) prati: Pelagiju, mladu monahinju koja rešava slučajeve; Mitrofana, arhimandrita i Pelagijinog zaštitinika; Matveja, javnog tužioca i pokrštenog Jevrejina, i još nekoliko građana jednog gradića na Volgi. Radnja romana dešava se krajem XIX veka, vreme kad su carski režim i crkva represivni, beda ogromna, a Rusija na ivici revolucije (prva neuspešna 1905. a onda uspešna 1917.) Mada, pitanje je da li ima perioda u ruskoj istoriji kada korenita promena nije bila neophodna.

Nije neoubičajeno u ruskoj književnosti da zaplet počinje dolaskom nekog stranca nepoznatih namera (od Gogoljevog Revizora, preko Idiota, Dostojevskog, pa do Majstora i Margarite, Bulgakova). Stranac poremeti već ustaljene odnose, uzburka učmalu sredinu i svako se pokaže kakav je. I ova dva romana tako i počinju, dolaskom stranca, a završavaju se odlaskom stranca. Ono što se prvo i odmah ukaže je, kao i uvek, licemerje i konformizam koji su inače manje ili više vešto skriveni iza uobičajenih podela, tačnije rečeno, uvreženih uloga koja ljudi igraju u društvu. A skriveni su, jer smo na njih navikli, i  zavise najpre od pola igrača, a onda i od doba života, bračnog statusa, klasne pripadnosti itd. Međutim, postoji i druga strana, u promenjenim okolnostima otkrivaju nam se i oni koji pokazuju svoje bolje lice, oni koji, ako tako može da se kaže, jedva dočekaju tu spolja izazvanu promenu, i zahvaljući njima pravda pobeđuje u Akunjinovim romanima.

O drugoj vrsti savremenog ruskog krimića, knjigama Aleksandra Marinjine, pisaću u narednim mesecima.

Pelagija koristi prevaru uobičajenu  za Šerlok Holmsa – prerušava se ne bi li ušla u društvo koje je normalno zatvoreno za nju kao monahinju, ili ženu – Pelagija se tako uklapa u visoko društvo, a Holms u niže klase.

Gospođica Marpl, Agate Kristi jedan je od uzora u formiranju lika Pelagije – obe su žene čiji se mesto u društvu ne zasniva na ženstvenosti, odnosno nemaju tipično ženske uloge  supruge i majke, i stoga je položaj monahinje sličan položaju usedlice; obe su, zato, delimično insulirane od ostalih, što im omogućava da situacije i ljude sagledaju iz  drugačijeg ugla, i onda im to pomaže da reše zločine. Pelagija plete kao i engleska bakica, mada ponekad igle posluže i u druge svrhe. I ovde je najveća razlika između Agatine i Akunjinove junakinje: Ruskinja je često u opasnosti iz koje se izbavlja fizičkom i/ili umnom sposobnošću. Akunjin je sklon trileričnosti i sve što je rasplet bliži, to se više brinemo za Pelagijin život.

Na kraju knjiga nalazi se mali, ali sasvim dovoljan pregled manje poznatih ličnosti, događaja, pokreta, itd iz ruske istorije. Ne znam da li je postoji i u izvorniku, ali sa uživanjem sam ga čitala, iako nije obavezan za razumevanje romana.

Zaplet se formira na (za mene) iritantan način – Pelagija zna više od čitaoca – na primer, vidi nešto, ali nam se na kaže tačno šta, a to “šta” je kritično za rešavanje zagonetke. Čitalac nema šansu da otkrije ko je ubica. Između ostalog, ovo je i jedan od razloga što rasplet Belog buldoga ne zadovoljava, deluje iskonstruisano i napola osmišljeno. Crni monah, međutim, ima savršen zaplet sa preokretom na kraju.

Van krimi strane, ovi romani su predstavljaju Rusiju na prelomu devetnaestog i dvadesetog veka viđenu očima dvadeset i prvog veka – jasan je Akunjinov stav prema npr komercijalizaciji crkve (jedna od glavnih sporednih tema Crnog monaha) koja se, kao i u naša vremena, dešava uporedo sa sve većim konzervativizmom, mržnjom prema ženama i šizofrenom ideologijom da crkva ima prava da se meša u društvo, ali društvo ne sme ništa da pisne u vezi sa crkvom. Jasna je i Akunjinova kritika korumpiranosti i nazadnjaštva caske države; npr uvodi lik Pobedina koji je, u stvari, minimalno zakamuflirani Konstantin Pobedonoscev, jedan od najreakcionarnijih ruskih vlastodržaca, ako ne i najreakcionarniji, koji se ne pojavljuje direktno, ali itekako ima uticaj na naše junake.

Ovi romani nisu samo putovanje u istoriju Rusije, već i putovanje u stariju rusku književnost; prepoznajem Čehovljevog Crnog monaha, nekoliko romana Dostojevskog koje čitaju i sami Akunjinovi junaci, a najpre Zle duhe. (Akunjin, za razliku od Dostojevskog, ne mrzi promene i napredak). Po bogatstvu sporednih likovi koji su živi, zabavni, zanimljivi – kao na primer, lik babe, odgajivačice belih buldoga koju ćete sigurno dugo pamtiti – Akunjin se najviše ugleda na Gogolja i Mrtve duše.

Superjunakinja?

Stig Lašon: Muškarci koji mrze žene
(prvi deo trilogije Milenijum)
Čarobna knjiga 2009. 503 strane
(prevod sa švedskog Zorica Mančić, Danijela Babić i Dorijan Hajdu)

Muškarci koji mrze žene je prvi roman u trilogiji Milenijum koja prati švedskog novinara Mikaela Blumkvista. Mikael se bavi ekonomijom, ali sad dobija posao bitno drugačiji od istraga korupcije, pronevera i sličnih zločina koji, očigledno, nisu strani ni švedskom socijalizmu ili, kako nam ovi romani pokazuju, švedskom žestokom kapitalizmu. A posao je da otkrije ko je ubio još 1966. tada šesnaestogodišnju Harijet Vanger.

Trilogija je hit u celoj Evropi (osim u Britaniji) – ali, na žalost, Lašon je iznenada umro, pred samo objavljivanje prve knjige, i nije doživeo uspeh svojih romana. Kod nas su do sad prevedene prve dve knjige, a očekujemo i treću.

Blumkvist jeste glavni junak, ali roman ima i glavnu junakinju, a to je Lizbet Salander, devojka stručnjak za računare, neverovatno sposobna hakerka, sa mnoštvom tetovaža, probušenim nosem, obučena kao pankerka, i iz nekog razloga, u ovom prvom romanu još neobjašnjenog, poslovno nesposobna, odnosno zavisna od staratelja.

Lizbet je spremna na sve, sa računarom i bez njega, tako da neki njeni podvizi deluju neverovatno, mada su ostvareni izuzetnom voljom, a uglavnom zasnovani na spretnosti korišćenja tehnologije i, dakle, nisu fantastični u bajkovitom smislu. Ali pošto je tehnologija dovoljno moćna, a Lizbetina želja uvek dovoljno jaka, ona je praktično superjunakinja, po uzoru na stripovske superjunake, s tim da nije doživela nekakvu traumu laboratoriji ili u nuklearnom centru od koje je dobila vanredne sposobnosti, već je očigledno preživela traumu u porodici (ili zbog porodice) i to ju je na neki način, učinilo jačom i nesutrašivijom nego što je bila. (Ovo o traumi iz porodice nije opisano, ali nagađam.) I kao u svim pričama o superjunacima, najviše uživamo u onom nemogućem što oni čine – jer u dubini duše verujemo da su zlikovci nepobedivi običnim, ljudskim načinima. Tako i ovde, Lizbetine osvete sam doživela kao najuzbudljivije, najzanimljivije i najemotivnije epizode.

Izgleda da se “g” u švedskom čita kao “j”, pa je urednica časopisa Milenijum Erika BerJer, ali zašto onda nije VenJer (u romanu je transkribovano Venger, a u filmu se čuje da je Venjer (Венјер, mada liči i na Вењер), Odatle sledi na čovek koga smo svi znali kao Bjern Borga, u stvari se zove Bjern Borj? A pisac se u originalu preziva Larsson.

Strukturalno, roman je sastavljen iz omota, ili spoljašnjeg sloja (početak i kraj romana) – priči o časopisu Milenijum i Blumkvistovoj borbi protiv tajkuna Veneštrema, dok je unutrašnji sloj priča o potrazi za nestalom/ubijenom devojkom iz bogate porodice Vanger. Kao što i sam Blumkvist utvrdi, krimi zaplet je vrsta problema zaključane sobe (žrtva je nađena ubijena u sobi zaključanoj iznutra), samo što se ovde radi u ostrvu koje je u vremenu zločina potpuno odsečeno od kopna.

Napomena za čitaoce slabijeg stomaka: delovi romani su zaista teški, jer se bave nasiljem nad ženama, a Lašon ne beži od veoma žestokih opisa ili je bolje reći, ništa ne skriva, tj ne pošteđuje čitaoce.

Rešavanje zagonetke nestanka jeste glavno intelektualno zadovoljstvo čitanja, kao i u svakom krimiću, ali, daleko od toga da je najvažnije, i to ovaj roman čini malo manje krimićem, a malo više angažovanom literaturom. Zato, iako se krimi priča raspetljala čitavih 100 strana pre kraja, roman nije izgubio na motornoj vuči, šta-će-biti-dalje kvalitetu, jer nije razrešena tajna vezana za tajkuna, niti šta je sa Blumkvistom i Salander – a njihova priča se manje tiče toga ko je ubica, a više je o borbi protiv moćnih, bez obzira da li tu moć zloupotrebljavaju za silovanje i ubijanje žena ili za pljačkanje države. I za razliku od uobičajenog postupka gde je zločin i njegovo razrešavanje prednji plan krimi romana, a društvo, socijalni milje, vremena i navike pozadina (bez kojih, istina, krimić ne može da postoji za razliku od “ozbiljne” književnosti), Lašon se fokusira prvenstveno na društvene i porodične odnose, jer upravo u njima i leže uzroci zločina. Sve ostalo je posledica, i kako se upala pluća ne leči smanjivanjem temperature, tako se zlo ne iskorenjava hvatanjem zločinca, kaže Lašon. I upravo u ovom iskoraku u odnosu na klasični krimić oslobađa se glavni kvalitet romana. I, nadam se, objašnjava razlog takve čitanosti u Evropi.

Blumkvist, čak, u maloj izmeni u odnosu na žanrovska pravila, spava i sa ženom starijom od sebe!?

Švedska ni u romanima Heninga Mankela, niti u Lašonovim romanima ne liči na obećanu zemlju, ekonomske krize nailaze jedna za drugom, korupcija, neonacizam, ksenofobija nisu retke pojave. Plodno tle za krimiće. Zašto su u Srbiji onda tako retki?

A koja će biti sledeća knjiga?

Nicola Barker: Darkmans, uži izbor za Bukera 2007.  (te godine Bukera je dobila Anne Enright za The Gathering).

Izgleda da se u romanu ništa posebno ne dešava, ali na osnovu tridesetak strana koje sam pročitala do sad nekako je neodoljiv – još uvek ne znam zašto. Možda zato što Nikola ne brine o tome kako “treba pisati”, a vidi se da zna da piše, što je najbolja kombinacija od četiri moguće: znati/ne znati/smeti/ne smeti.

Nikoli Barker ima preveden jedan roman: Pet milja od Auter Houpa (Narodna knjiga 2003.)

ILI

Stig Lašon: Muškarci koji mrze žene, švedski krimić.

Pisac je bio novinar koji je umro pre nego što mu je knjiga postala hit, ali je stigao da napiše trilogiju, tako da ću imati šta da se čitam dalje, za slučaj da mi se svidi.

Možda je treš, a možda i nije? Navodno je film po romanu videlo mnogo Skandinavaca i pola miliona Francuza. E sad, da li to govori nešto o filmu ili o raznim evropskim nacijama? I naravno da film nema veze sa knjigom, ali moram da popunim nekako ovaj prostor.

ILI

Nešto što još uvek nije na polici pored kreveta?

Tvrđi krimić

Džejms Elroj: Američki tabloid
2005. Narodna knjiga, 575 strana
James Ellroy: American Tabloid, 1995.

Vrednost knjige, naravno, nije u tome koliko je slična stvarnosti, inače bi remek dela književnosti bila najdosadnije knjige u kojima junaci idu na posao, spavaju, spremaju, jedu i povremeno dožive stres. Ili, ako roman opisuje kako je i zašto Kenedi ubijen, nećemo tvrditi da je dobar zato što je otrkio pravog ubicu (bio to Harvi Li Osvald, ili neki plaćenik FBI-a, CIA-e, KGB-a, vanzemaljaca, mafije, Fidela Kastra), već zato što je dovoljno fiktivan (ili srpski rečeno, lažan) da mu poverujemo ono što nam priča. A Američki tabloid je dovoljno fiktivan da poverujemo ne samo u Elrojevu verziju šta se desilo 22. novembra 1963. u Dalasu, već i da poverujemo šta se desilo 12. marta 2003. u Beogradu.

Radnju nose tri glavna junaka: Kemper Bojd – agent FBI-a na zadatku špijuniranja Kenedijevih za račun Dž. Edgara Huvera, istovremeno i čovek od poverenja za CIA-u u vezi sa poslovima obaranja ili ubijanja Kastra, sa odrešenim rukama da radi šta god ne bi li namakao pare za finansiranje antikastrovskih Kubanaca i da, usput, zaradi i neki dolar za sebe, prodajom heriona, npr; Vord Litel, agent FBI-a, istovremeno i advokat mafioza, ucenjivač i iznuđivač za potrebe svojih poslodavaca, a ponekad i za lične potrebe; i Pit Bonduran, potrčko za tajkuna (nabavlja mu drogu, ucenjuje, smišlja tekstove za tajkunov tabloid u kojima opanjkava tajkunove neprijatelje – tabloid filuju podacima i FBI i CIA i mafija), ubija za mafiju i za sebe, diluje drogu, organizuje atentate na Kastra, pomaže sindikalnom vođi, Džimi Hofi, da ga ne osude za pronevere, korupciju…

Prevodilac je transkribovao Džejmsovo prezime kao Ilroj, ali to što je glupost odštampana i time postala zvanična, neće me sprečiti da pisca zovem onako kako se čita – i po engleskom i po Vuku – Elroj.

Tajkun u romanu je Hauard Hjuz, a važne uloge imaju razni kumovi Koza nostre, direktori i agenti FBI-a i CIA-e, korumpirani policajci, Kubanski kriminalci, članovi Kju kluks klana i drugih desničarskih organiizacija kojima praktično upravlja CIA…

Likovi su takvi, da kad bi neko došao i sve ih odjednom pobio, ne bi me bilo briga, ali roman se i ne bavi psihološkim aspektima junaka, u šta spada i moral; roman se bavi moralom države, odnosno bavi se načinom na koji država funkcioniše. Zato su glavni junak Američkog tabloida Sjedinjene Američke Države.

Semu Đankani (čikaškom kumu i jednom od likova u romanu)  pripisuje se rečenica da su CIA i mafija dve strane istog novčića. Sem namešta izbore za Kenedija, a da Kenedi to ne zna, očekujuči da će, kad za to dođe vreme, saopštiti i obezbediti miroljubivu koegzistenciju između vlasti i mafije, kao što je i uvek bilo. Kenedijevi, međutim, počinju sve više da kvare poslove i mafiji i CIA-i i FBI-ju, i, kao što znamo, snajper razreševa sve probleme ovog novčića.

Roman se završava nekoliko sekundi pre ubistva Kenedija, Elroj ne mora da nam govori o tome, poznato je svima šta se desilo u Dalasu 1963. Nastavak sledi u romanu The Cold Six-Thousand (2001. nije preveden kod nas), kao i u poslednjem delu ove trilogije Blood’s a Rover (2009.). Trilogija se zove Underworld U.S.A.
Poslednjih pedesetak strana romana malo su zbrzane za moj ukus – da, događaji se ubrzavaju, ali se i mnoge sporedne radnje razrešavaju – ovde se zbog prevelike brzine gubi na intezitetu i na uzbudljivosti.

Elroj piše prostim ili prosto-proširenem rečenicema, praktično nema zavisnih rečenica, što znači da se ništa objašnjava, ni o čemu se ne sudi – samo nam se saopštava šta se dešava, bez prideva, bez priloga, opisi su minimalni, akcija maksimalna.

Izlaze.
Fulo izbacuje kamionet iz brzine i gura na daske. Pit pali molotovljev koktel i ubacuju ga u kamionet.
Beže.
Plamen zahvata rezervoar. Impala eksplodira. Daske na doku pale se odmah zatim.

Ovakve rečenice, jednostavne i kratke, savršeno predstavljaju događaje; uglavnom ubistva, prebijanja, ucene, iživljavanja, koji se brzo ređaju jedan na drugim, motivisani samo pohlepom i voljom za moći. Dijalozi su, razumljivo, uglavnom u slengu kriminalaca. Osim dijaloga i ovih šturih rečenica, treći glavni način izražavanja su izveštaji, dokumenti, transkripti prisluškivanja, memorandumi državnih agencija, najviše FBI-ja – to je ono što glavni junak ima da kaže o svemu što se zbiva. Povremeno, Elroj daje i članke iz tabloida Haš-haš koji su uvek pisani po narudžbini. Čitaocima tabloida sve je jasno.

A i nama, ovde, šest godina kasnije, sve je jasno.

Ko mi ne veruje, neka čita American Tabloid na wiki