Simonsova uteha

Den Simons: Strvinarska uteha

u tri knjige, Otvaranje, Središnica, Završnica, Laguna 2005.

“Strvinarska uteha” je priča o ljudima – vampirima uma – koji poseduju izuzetno retku sposobnost da mislima kontrolišu drugog čoveka tako što uđu “u glavu”  žrtve i onda upravljaju njom kao marionetom. Na početku romana srećemo se sa esesovskim poručnikom koji ovu moć zloupotrebljava nad zatvorenicima u konclogoru, a onda se radnja prebacuje u osamdesete godine prošlog veka, na susret troje starih vampira uma (jedan od njih je narečeni esesovac), i njihov međusobni obračun u koji uključuju i žrtvuju pione (druge ljude kojima upravljaju). Ovaj okršaj će privući troje protagonista, mladu crnkinju čiji je otac stradao zbog vampira uma, lokalnog šerifa, i Jevrejina koji je preživeo logore i traži esesovskog poručnika da mu se osveti. Naši junaci jure jedinu preživelu iz ove borbe, ali moramo imati u vidu i horor obrazac po kojem se uvek ispostavi da je neko ko je mrtav, u stvari nije. Uključuju se drugi vampiri uma koji spremaju svoju godišnju “igru” sa žrtvama na privatnom ostrvu najbogatijeg i majmoćnijeg među njima, i nemamo sumnje gde će se i kad dogoditi konačni rasplet.

Sam čin ulaska u um je opisan kao vrsta silovanja, nasilni i neodbranjivi upad u svest, i izaziva istovremenu odvratnost i grozni strah i kod žrtve i kod čitaoca, te horor ovde funkcioniše u svom najosnovnijem i zato i najboljem vidu – prenosi osećanje užasa.

Strvinarska uteha može da se tumači i kao metafora sukoba potlačenih i gospodara, pošto su glavni zlikovci esesovski oficir i veoma imućni i moćni Amerikanci, holivudski producenti i bogate južnjačke gospođe, a suprostavljaju im se siromašni crnci, crnkinje i Jevreji (sve sa MOSAD-om!?). Vlast ima razne načine i mehanizme da tera ljude da misle onako kako vlast želi,  da ih primorava da joj služe ili da ih ubija, ili da ubijaju za nju, i Simonsova osnovna tematska zamisao je da transponira i pojačava ideju manipulacije ljudima kroz neku vrstu materijalizacije – zloupotreba omogućena društvenom hijerarhijom u romanu biva opredmećena kroz zloupotrebu omogućenu posebnim psihofizičkim moćima.

Rešenje kako se može odbraniti od silovanja uma mi se izuzetno svidelo, efektno je i inteligentno, jer se zasniva se na samom zapletu tj karakterima junaka i antagoniste,  i zato što dejstvuje ne samo kao kazna za zlikovce, već i kao vrsta posvete svim žrtvama.

Roman je izuzetak po tome što prikazuje romansu između crnkinje i belca, što izgleda da je u SAD strašniji zločin od svih drugih, nešto što se ne sme opisivati u knjigama, a kamoli prikazati u filmovima – videla sam više filmova u kojima se vole zemljani i vanzemaljci nego onih u kojima se vole belci i crnci.

Na žalost, kako Simons hoće da eskalira radnju – više nisu individualne zloupotrebe i samim tim indivdualne traume u igri, već se plan romana prebacuje na nacionalni – roman počinje da gubi integritet – da pojasnim šta pod ovim mislim: ako neki ljudi (dvadesetak na celom svetu) mogu da mislima kontrolišu druge ljude i to ako su u njihovoj blizini i samo jednog čoveka i ako mogu da godinama dugim treningom “uslove” kontrolisane ljude tako da ne moraju stalno da ih nadgledaju, onda sve ovo, pošto je vrlo retko i pojedinačno, ne može da menja realnost kakva nam je poznata. I prvi deo “Strvinarske utehe” tako i opisuje našu stvarnost, dakle, ne računajući ove izuzetke, stvarnost romana jeste naša stvarnost. Međutim, u drugom delu romana ispada da neki vampiri uma mogu da kontrolišu koliko god hoće ljudi odjednom, i to na daljinu, i time je  integritet romana narušen, jer takva pretpostavka bitno menja realnost postojećeg sveta, te ona ne može biti ista kao naša stvarnost, i roman je MORA opisati kao drugačiju od naše, ali to ne čini.

Slažem se da neke knjige zahtevaju da suspendujete nevericu, ali se ne slažem sa zahtevom da suspendujete logiku, a to se traži od čitaoca u ovom romanu.

Moralne dileme junaka se razrešavaju u dve reči, ali zato opisi udaraca, tuča, mučenja i silovanja prostiru se na čitave strane. Druga knjiga (Središnjica) bi pre mogla da se zove drugi deo (Film) pošto ne znam čemu služe beskrajni opisi akcija, ko je koga napao i kako, osim kao predložak za Holivud; ceo podzaplet u Džermantaunu je preteran, predugačak i preakcioni, i ako bi se izbacio iz romana, roman ne da ne bi izgubio, već bi dobio na intenzitetu. Naravno da je žanr u pitanju i to horor žanr, i s jedne strane je razumljivo što je tako, ali s druge strane, ovo stoji kao očigledan dokaz da se knjiga ne uzdiže izvan žanra, pošto robuje  konvencijama žanra. Šteta, jer Simons je odlično počeo, i još bolje završio, postavio zanimljiva pitanja, na neka od njih pametno i maštovito odgovorio, ali šta to vredi, kad ma o čemu govorio, mora da govori tako da petnaestogodišnji tinejdžeri budu zadovoljni količinom krvi i prosutih creva, a na to se potroši mnogo prostora u romanu, i još više vremena čitaoca.

Neverovatno je, ali Simons nije shvatio da je mnogo jezivije čitati o tome kako vam tuđa svest ulazi u glavu i primorava vas da radite što ona želi nego čitati o zombiranom klincu koji kosom odseca glave članovima crnačkih bandi u nekom getu.

Do pola, a od pola…

Oto Oltvanji: Kičma noći

554 strane, Samizdat B92, 2010.

“Kičmu noći” najlakše je odrediti kao do pola triler, a od pola horor-triler, dok celu knjigu krase elementi podžanra alternativne istorije;  prepoznaje se srpska stvarnost tj sadašnjost – veze vlasti, tajne policije i kriminala, korumpirana vlast, uticaj tabloida i prostačkih televizijskih emisija, ali konkretne javne ličnosti, mediji i događaji opisane u romanu, ne postoje u našoj stvarnosti.

Roman prati tri lika, taksistu Milana koji treba da obavi zadatak dobijen od mafije, novinara Olivera i njegovu potragu za nestalim prijateljem, i policajku Vanju koja istražuje trafiking. Ne sumnjamo da će se njihove tri priče ukrstiti u nekom trenutku, i tako se i dešava, otprilike na polovini romana dolazi do preokreta; naši junaci se sreću, radnja iz trilerične i realne prelazu u hororičnu i fanstastičnu i počinje rasplet.

Srbija-sada u romanu je stilizovana (odnosno istovremeno pojačana i pojednostavljena, ali na fensi način): npr postoje dve bande koje se bore za prevlast u podzemlju, kalimerosi i odela (vrlo prepoznatljivo obučeni) , tabloid koji hara javnošću zove se “Koloseum”, a najuticajni novinar je izvesni “Klinar” koji piše kolumnu od koje strepe političari,  šou sa voditeljom Alkalijem Husom dominira TV-om zahvaljujući beskopromisnosti, teškom bezobrazluku i, naravno, sklonosti publike da uživa u raznim prljavštinama, predsednik države ima savetnika koji je matori slavni pisac (ne znam zašto sam ga stalno zamišljala kao Dobricu Ćosića), a ne bivši član Idola, bitan dogadjaj je nekakav festival domaćih rok bendova “Penetracija” na kojem trijumfalno nastupa Pandora, bivša turbo folk pevaljka, itd. I ovo su najuspeliji delovi knjige, stvarnost romana je uverljiva i zabavna ne zato što je stilizovana već zato zato što bitno utiče na zaplet, tj ne služi sama sebi, već funkcioniše kao osnova na kojoj se gradi sve ostalo. Takođe, i što je bitnije, ovi iskrivljeni i promenjeni milje omogućava da roman, bez problema, uđe u svoju fantastičnu drugu polovinu – da je Oltvanji opisao Srbiju bez ovih karakterističnih izmena, fantastični aspekt romana bi ostao da visi u vazduhu, izgledao bi kao grom iz vedra neba, tačnije kao ludačka i besmislena teorija zavere. Svidelo mi se što ovakav preokret postoji, jer romanu daje poseban kvalitet, i Oltvanji ga je uspešno izveo, vešto najavio, i logično može da sledi iz opisanog, mada ne mora, šta nas drži u nedoumici i napetosti.

Oltvanjijeva mašta i razumevanje srpskog društva na kraju prve decenije XXI veka – crnohronično-estradna stvarnost opisana korišćenjem ne prevelikih izmena i pomeranja u odnosu na ono što živimo – daju romanu satirični aspekt i time ga uzdižu iz čistog žanra(ova).

“Kičma noći” je uzbudljiv i satiričan roman, ali samo u prvoj polovini, a onda od 300 strane počinje da se raspada u gotovo svim svojim aspektima, osim u jednom.

Ozbiljan problem u žanrovskoj književnost nastaje iz lošeg zapleta/raspleta, tj uobičajenih grešaka: previše slučajnosti, postupci likova nisu ničim motivisani i/ili su nedosledni, prekomplikovano razjašnjenje i događaji koji nisu uzročno-posledično vezani. Hoću reći, žanr može da proguta i klišeizirane junake, i loše opise, i nabudženi iritantni stil, ali ne može da živi sa neuverljivom radnjom.

Sve nevolje ovog romana počinju sa raspletom, bar na dva važna mesta ponašanje likova nije motivisano, niti je objašnjivo, u poslednjih dvestotinak strana dešava se toliko stvari, da više nije ni bitno ko je šta i zašto uradio,  dogadjaji iz prošlosti (u odnosu na vreme radnje romana) PREPRIČAVAJU se naširoko i nadugačko, a ovo teško funkcioniše čak i u visokoj književnosti koja može i da profitira od retardacije radnje, dok u horor/triler žanru nikad ne može da bude korisno, a kamoli efektno.

Bilo mi je potrebno oko 5 sekundi da shvatim ko je tajanstveni Klinar, ko je stvarno mrtav, a ko nije, a što nam roman otkriva kao velika iznenađenja mnogo kasnije. Svi iole bitniji likovi, ma koliko nepovezani na početku, ispada da i te kako imaju veze sa glavnom pričom, i brzo naučite (čak i ako ne čitate mnogo žanrovsku literaturu, pa recimo ne poznaje njene klišee) da svako ko se pojavi i ima dovoljno godina mora biti umešan u događaje iz prošlosti koji uzrokuju nevolje naših junaka. Zbog toga malo šta može da vas iznenadi, a iznenađenje jeste važan element svakog žanra (i takozvane ozbiljne književnosti, ako nije samo stilska/nadrifilozofska vežba).

Bez obzira na lošu izvedbu, tačnije ono što ruski formalisti zovi siže; rasplet u svom najčistijem vidu – ono što ruski formalisti zovu fabula – ko, kako i zašto stoji iza događaja, vrlo je uspeo, u prvom redu zato što se naslanja na domaću istoriju, i uklapa elemente teorije zavere u lokalni milje, sve sa fantastično-folklorističkom podlogom.

Veoma me je nervirala potreba pisca da u gotovo svakoj rečenici napravi neki štos, opasku, duhovito poređenje, mada moram da priznam da mu je u 4 od 5 pokušaja uspevalo da bude zanmiljiv ili ređe, duhovit, ali ne zbog tih 20% neuspelih, već zbog toga što se svi u romanu, od pripovedača u trećem licu koji prati različite likove, do samih likova u dijalozima, izražavaju  na taj potpuni isti, prebudženi stripovski način.

Ženski likovi su toliko loši da su pojedini delovi romana smešni – bez izuzetka svi su sto posto šablonski – žestoke devojke, ali ludački seksi (seksi na način holivudskih filmova, normalno), sve žele da imaju seks sa našim junacima, i od šest glavnih likova, četiri počine i ubistvo. Ako su u godinama, onda su jasno, u mladosti bile seksi, žestoke, lude za muškarcima i seksom i naravno, omaklo im se i po koje ubistvo. Roman, dakle, ne samo da pati od klišeizranih likova nego su svi klišeizirani na isti način. Muški likovi nisu mnogo bolji, ali samo zato što je teško napisati bilo šta gore od ovog.

Oltvanji pokazuje da nema ironijskog odnosa prema stripovskim/horor/trilerskim uzorima, nema, u stvari, nikakvog odmaka, sve je samrtno ozbiljno i predvidljivo, i akcione scene posebno pate zbog ovoga, više su smešne nego uzbudljive (poneke i neboluzno opisane (na primer, scena na Genex-ovim kulama), a ne bi smele da budu smešne, jer se radi o presudnim dogadjajima koji bi trebalo da izazivaju brigu i strah kod čitaoca.

Ne sumjnjam da Oltvanji odlično poznaje Vorena Elisa ili Alena Mura ili Džejmsa Elroja, i pošto je tako dobro sve naučio od njih, krajnje je vreme (da parafraziram Majlsa Dejvisa) da ih zaboravi.