Gabriel Garcia Marquez: Kronika najavljene smrti
str 92, VBZ 2003.
Na samom početku romana Markes piše da je mladić Santjago ubijen. Par stranica kasnije kaže i ko ga je ubio (braća blizanci Vikario), a malo posle i zašto – da se osvete zato što im je “obeščastio” sestru, zbog čega ju je muž posle prve bračne noći vratio roditeljima. Odatle, roman se raslojava i račva na razne strane (prateći nekoliko likova), da bi se na kraju vratio samom ubistvu.
Ako znamo “ko je ubijen”, “ko ga je ubio”, “zašto je ubijen” ili “kako je ubijen” zašto nas onda uopšte dalje interesuje da čitamo? Zato što nailazimo na prvo iznenađenje u romanu: gotovo svi u mestu znaju da je će Santjago biti ubijen, ko će ga ubiti i zašto, i kad će ga ubiti i kako. I praktično niko ništa ne preduzme da spreči zločin.
Kad su pitali Markesa kako to da je odoleo da nikad ne napiše krimić, odgovorio je da to nije tačno i da je napisao “Hroniku najavljene smrti”.
Neki ne veruju da ća blizanci ubiti Santjaga, druge ne zanima, treći pokušavaju da ga obaveste, njegove prijatelje ili policiju, a tu su i oni koji bi ga rado videli mrtvog, ne zbog nekog posebnog razloga, ali nije im simpatičan – uglavnom zato što je bogatiji od ostalih, ili zato što je polu-Arapin.
Niko ni ne misli da Santjago treba da bude ubijen zato što je “obeščastio” devojku, štaviše, uglavnom se svi slažu da nikakve veze nije imao sa Anhelom Vikario. A jedina osoba koja stvarno želi ubistvo i koja izdaje naredbu blizancima majka je neveste. Vikario su siromašna porodica, a mladoženja je bogat i brak bi bio vrlo isplativ i to nas vodi ka klasnom odnosno društvenom aspektu ubistva. Izgubljena je čast i izgubljene su pare.
Poenta je da je ubistvo ovde apsolutno i samo posledica patrijarhalnog režima, nametnuto je odnosima i običajima, i prvenstveno je nametnuto ubicama, jer je očigledno da braća ne žele da ubiju momka, i da se trude da ih neko spreči u nakani.
Određene vrste zločina jesu delimično van ruku aktera, odnosno delom su društveno uslovljene – ako je zločin zbog novca, onda je uzrokovan i potrebom koju društvo razvija i neguje – jer novac kupuje sve; ili, ako je zločin iz strasti, a svaki zločin iz strasti jeste zločin zbog gubitka poseda, onda to opet prozilazi iz naučenog, iz porodice, filmova, opšte klime, klasnog doživljaja… (Odavde ne sledi da zločinci nisu odgovorni za svoje postupke.)
Ma koliko da sam se trudila nisam mogla da nađem izdanje na srpskom, jedva sam našla i ovo na hrvatskom. Sad ni poznati romani poznatih nobelovaca ne mogu da se kupe, osim antikvarno. Hoće li se štampati samo estradno đubre i lektira? Čitam da se u Velikoj Britaniji godišnje proda 270 miliona knjiga, i pitam se koliko je knjiga prodato kod nas? Ako Britanija ima oko 60 miliona stanovnika, onda svaki u proseku kupi 4,5 knjige. Po toj analogiji kod nas bi trebalo da se proda 34 miliona knjiga.
Narativno, kraj je antiklimaks, jer odavno znamo praktično sve što je trebalo da saznamo. Ali, i kraj je, istovremeno i drugo veliko iznenađenje, shvatamo da nikog ne osuđujemo – apsolutno razumemo zašto i kako se sve desilo – razumemo i ubice, i nalogodavca, i samog naratora (Santjagovog prijatelja koji godinama kasnije pokušava da rekonstruiše događaj), razumemo i Anhelu, pa čak i nesuđenog mladoženju – svi su oni žrtve nakaradnih društvenih odnosa, od obaveze da nevesta bude nevina, preko vraćanja “načete” neveste, do osvete za “sramotu”. Treće iznenađenje je u domenu spoiler-a, zato ga neću opisati, i dešava se mnogo godina kasnije u odnosu na ubistvo, i ma kako da izgleda neobjašnjivo, u suštini, ima smisla, i govori o jednoj vrsti pobede ličnog nad kolektivnim.
Ova knjiga je za mene roman, naravno, kratki roman, a ne novela, iako ima samo 92 strane, širina prikaza događaja, broj likova, i vremenski period pokriven daje argumente za roman.
Neke stvari ostaju do kraja nerazjašnjene, na primer da li je Santjago spavao sa Anhelom ili nije, ako nije, zašto je ona njega navela kao “krivca”, i kakvi su motivi mladoženje za dolazak u mesto (bogataški sin dolazi u neku palanku) i za ženidbu (nije jasno zašto bira Anhelu za ženu). Ove “tamne tačke” i njihov efekat u romanu ubedljivo i vešto dokazuju da književnost nije obavezna da nam sve objasni i da time ne gubi na vrednosti, već šta više, dobija na životnosti i autetičnosti – jer koliko zaista znamo o motivima i prošlosti drugih ljudi. Nekoliko naizgled nevažnih detalja – za vreme ubistva, biskup prolazi pored sela, ali ga ne posećuje, a svi izlaze da ga dočekaju; činjenica da je mladoženjin otac bivši general dikatatorskog režima i da je umešan u zločine države – jednostavno, ali indikativno šire sliku sa palanke na celu zemlju, i pokazuju, šta sve u 92 strane može da kaže veliki pisac.
