Ruska gospođica Marpl

Boris Akunjin: Pelagija i beli buldog,

Boris Akunjin: Pelagija i crni monah,

Informatika 2007.

Postoji vrsta krimića koje bih, u nedostatku boljeg izraza nazvala kvazi-krimićima – ne čitamo zato da bismo otkrili ko je zločinac, ili kako ili zašto je zločin izveden, već ih čitamo kao prozu koja se prevashodno bavi mestom i vremenom događanja, pa onda i likovima koji su uvek u funkciji hronotopa. Za kvazi-krimić krimi zaplet manje je bitan.

Mogla bih da dokazujem da su neki od najčuvenijih krimića u stvari kvazi-krimići, počevši od Dojlovog Šerlok Holmsa preko Hemetovog Marloua, pa do Pelekanosovih romana. Pokušajte da se setite bilo kog zapleta iz Šerloka Holmsa i vrlo verovatno nećete uspeti, ali sam zato sigurna da znate kako Šerlok brzo otkriva prošlost ljudi ili kako se snalazi u viktorijanskom Londonu. Naravno, ovo je češće u serijalima nego u samostalnim romanima, jer serijali zavise, na prvom mestu, od toga koliko smo privrženi glavnom junaku. Zanimljivo da Patriša Kornvel svoj serijal o doktorki Skarpeti počinje sa par romana u kojima je važniji zaplet (Postmortem, Telo kao dokaz, Sve što je ostalo), a onda zapleti postaju nebitni, dok problemi likova dominiraju (na žalost, sve više dominira i loše pisanje).

Nisam čitala nijedan roman iz poznatijeg serijala o Erastu Fandorinu (Azazel, Turski gambit, Levijatan…) tako da ne mogu da ih upoređujem sa serijalom o Pelagiji.

Akunjinov niz romana o Pelagiji (u tri knjige) prati: Pelagiju, mladu monahinju koja rešava slučajeve; Mitrofana, arhimandrita i Pelagijinog zaštitinika; Matveja, javnog tužioca i pokrštenog Jevrejina, i još nekoliko građana jednog gradića na Volgi. Radnja romana dešava se krajem XIX veka, vreme kad su carski režim i crkva represivni, beda ogromna, a Rusija na ivici revolucije (prva neuspešna 1905. a onda uspešna 1917.) Mada, pitanje je da li ima perioda u ruskoj istoriji kada korenita promena nije bila neophodna.

Nije neoubičajeno u ruskoj književnosti da zaplet počinje dolaskom nekog stranca nepoznatih namera (od Gogoljevog Revizora, preko Idiota, Dostojevskog, pa do Majstora i Margarite, Bulgakova). Stranac poremeti već ustaljene odnose, uzburka učmalu sredinu i svako se pokaže kakav je. I ova dva romana tako i počinju, dolaskom stranca, a završavaju se odlaskom stranca. Ono što se prvo i odmah ukaže je, kao i uvek, licemerje i konformizam koji su inače manje ili više vešto skriveni iza uobičajenih podela, tačnije rečeno, uvreženih uloga koja ljudi igraju u društvu. A skriveni su, jer smo na njih navikli, i  zavise najpre od pola igrača, a onda i od doba života, bračnog statusa, klasne pripadnosti itd. Međutim, postoji i druga strana, u promenjenim okolnostima otkrivaju nam se i oni koji pokazuju svoje bolje lice, oni koji, ako tako može da se kaže, jedva dočekaju tu spolja izazvanu promenu, i zahvaljući njima pravda pobeđuje u Akunjinovim romanima.

O drugoj vrsti savremenog ruskog krimića, knjigama Aleksandra Marinjine, pisaću u narednim mesecima.

Pelagija koristi prevaru uobičajenu  za Šerlok Holmsa – prerušava se ne bi li ušla u društvo koje je normalno zatvoreno za nju kao monahinju, ili ženu – Pelagija se tako uklapa u visoko društvo, a Holms u niže klase.

Gospođica Marpl, Agate Kristi jedan je od uzora u formiranju lika Pelagije – obe su žene čiji se mesto u društvu ne zasniva na ženstvenosti, odnosno nemaju tipično ženske uloge  supruge i majke, i stoga je položaj monahinje sličan položaju usedlice; obe su, zato, delimično insulirane od ostalih, što im omogućava da situacije i ljude sagledaju iz  drugačijeg ugla, i onda im to pomaže da reše zločine. Pelagija plete kao i engleska bakica, mada ponekad igle posluže i u druge svrhe. I ovde je najveća razlika između Agatine i Akunjinove junakinje: Ruskinja je često u opasnosti iz koje se izbavlja fizičkom i/ili umnom sposobnošću. Akunjin je sklon trileričnosti i sve što je rasplet bliži, to se više brinemo za Pelagijin život.

Na kraju knjiga nalazi se mali, ali sasvim dovoljan pregled manje poznatih ličnosti, događaja, pokreta, itd iz ruske istorije. Ne znam da li je postoji i u izvorniku, ali sa uživanjem sam ga čitala, iako nije obavezan za razumevanje romana.

Zaplet se formira na (za mene) iritantan način – Pelagija zna više od čitaoca – na primer, vidi nešto, ali nam se na kaže tačno šta, a to “šta” je kritično za rešavanje zagonetke. Čitalac nema šansu da otkrije ko je ubica. Između ostalog, ovo je i jedan od razloga što rasplet Belog buldoga ne zadovoljava, deluje iskonstruisano i napola osmišljeno. Crni monah, međutim, ima savršen zaplet sa preokretom na kraju.

Van krimi strane, ovi romani su predstavljaju Rusiju na prelomu devetnaestog i dvadesetog veka viđenu očima dvadeset i prvog veka – jasan je Akunjinov stav prema npr komercijalizaciji crkve (jedna od glavnih sporednih tema Crnog monaha) koja se, kao i u naša vremena, dešava uporedo sa sve većim konzervativizmom, mržnjom prema ženama i šizofrenom ideologijom da crkva ima prava da se meša u društvo, ali društvo ne sme ništa da pisne u vezi sa crkvom. Jasna je i Akunjinova kritika korumpiranosti i nazadnjaštva caske države; npr uvodi lik Pobedina koji je, u stvari, minimalno zakamuflirani Konstantin Pobedonoscev, jedan od najreakcionarnijih ruskih vlastodržaca, ako ne i najreakcionarniji, koji se ne pojavljuje direktno, ali itekako ima uticaj na naše junake.

Ovi romani nisu samo putovanje u istoriju Rusije, već i putovanje u stariju rusku književnost; prepoznajem Čehovljevog Crnog monaha, nekoliko romana Dostojevskog koje čitaju i sami Akunjinovi junaci, a najpre Zle duhe. (Akunjin, za razliku od Dostojevskog, ne mrzi promene i napredak). Po bogatstvu sporednih likovi koji su živi, zabavni, zanimljivi – kao na primer, lik babe, odgajivačice belih buldoga koju ćete sigurno dugo pamtiti – Akunjin se najviše ugleda na Gogolja i Mrtve duše.