Simonsova uteha

Den Simons: Strvinarska uteha

u tri knjige, Otvaranje, Središnica, Završnica, Laguna 2005.

“Strvinarska uteha” je priča o ljudima – vampirima uma – koji poseduju izuzetno retku sposobnost da mislima kontrolišu drugog čoveka tako što uđu “u glavu”  žrtve i onda upravljaju njom kao marionetom. Na početku romana srećemo se sa esesovskim poručnikom koji ovu moć zloupotrebljava nad zatvorenicima u konclogoru, a onda se radnja prebacuje u osamdesete godine prošlog veka, na susret troje starih vampira uma (jedan od njih je narečeni esesovac), i njihov međusobni obračun u koji uključuju i žrtvuju pione (druge ljude kojima upravljaju). Ovaj okršaj će privući troje protagonista, mladu crnkinju čiji je otac stradao zbog vampira uma, lokalnog šerifa, i Jevrejina koji je preživeo logore i traži esesovskog poručnika da mu se osveti. Naši junaci jure jedinu preživelu iz ove borbe, ali moramo imati u vidu i horor obrazac po kojem se uvek ispostavi da je neko ko je mrtav, u stvari nije. Uključuju se drugi vampiri uma koji spremaju svoju godišnju “igru” sa žrtvama na privatnom ostrvu najbogatijeg i majmoćnijeg među njima, i nemamo sumnje gde će se i kad dogoditi konačni rasplet.

Sam čin ulaska u um je opisan kao vrsta silovanja, nasilni i neodbranjivi upad u svest, i izaziva istovremenu odvratnost i grozni strah i kod žrtve i kod čitaoca, te horor ovde funkcioniše u svom najosnovnijem i zato i najboljem vidu – prenosi osećanje užasa.

Strvinarska uteha može da se tumači i kao metafora sukoba potlačenih i gospodara, pošto su glavni zlikovci esesovski oficir i veoma imućni i moćni Amerikanci, holivudski producenti i bogate južnjačke gospođe, a suprostavljaju im se siromašni crnci, crnkinje i Jevreji (sve sa MOSAD-om!?). Vlast ima razne načine i mehanizme da tera ljude da misle onako kako vlast želi,  da ih primorava da joj služe ili da ih ubija, ili da ubijaju za nju, i Simonsova osnovna tematska zamisao je da transponira i pojačava ideju manipulacije ljudima kroz neku vrstu materijalizacije – zloupotreba omogućena društvenom hijerarhijom u romanu biva opredmećena kroz zloupotrebu omogućenu posebnim psihofizičkim moćima.

Rešenje kako se može odbraniti od silovanja uma mi se izuzetno svidelo, efektno je i inteligentno, jer se zasniva se na samom zapletu tj karakterima junaka i antagoniste,  i zato što dejstvuje ne samo kao kazna za zlikovce, već i kao vrsta posvete svim žrtvama.

Roman je izuzetak po tome što prikazuje romansu između crnkinje i belca, što izgleda da je u SAD strašniji zločin od svih drugih, nešto što se ne sme opisivati u knjigama, a kamoli prikazati u filmovima – videla sam više filmova u kojima se vole zemljani i vanzemaljci nego onih u kojima se vole belci i crnci.

Na žalost, kako Simons hoće da eskalira radnju – više nisu individualne zloupotrebe i samim tim indivdualne traume u igri, već se plan romana prebacuje na nacionalni – roman počinje da gubi integritet – da pojasnim šta pod ovim mislim: ako neki ljudi (dvadesetak na celom svetu) mogu da mislima kontrolišu druge ljude i to ako su u njihovoj blizini i samo jednog čoveka i ako mogu da godinama dugim treningom “uslove” kontrolisane ljude tako da ne moraju stalno da ih nadgledaju, onda sve ovo, pošto je vrlo retko i pojedinačno, ne može da menja realnost kakva nam je poznata. I prvi deo “Strvinarske utehe” tako i opisuje našu stvarnost, dakle, ne računajući ove izuzetke, stvarnost romana jeste naša stvarnost. Međutim, u drugom delu romana ispada da neki vampiri uma mogu da kontrolišu koliko god hoće ljudi odjednom, i to na daljinu, i time je  integritet romana narušen, jer takva pretpostavka bitno menja realnost postojećeg sveta, te ona ne može biti ista kao naša stvarnost, i roman je MORA opisati kao drugačiju od naše, ali to ne čini.

Slažem se da neke knjige zahtevaju da suspendujete nevericu, ali se ne slažem sa zahtevom da suspendujete logiku, a to se traži od čitaoca u ovom romanu.

Moralne dileme junaka se razrešavaju u dve reči, ali zato opisi udaraca, tuča, mučenja i silovanja prostiru se na čitave strane. Druga knjiga (Središnjica) bi pre mogla da se zove drugi deo (Film) pošto ne znam čemu služe beskrajni opisi akcija, ko je koga napao i kako, osim kao predložak za Holivud; ceo podzaplet u Džermantaunu je preteran, predugačak i preakcioni, i ako bi se izbacio iz romana, roman ne da ne bi izgubio, već bi dobio na intenzitetu. Naravno da je žanr u pitanju i to horor žanr, i s jedne strane je razumljivo što je tako, ali s druge strane, ovo stoji kao očigledan dokaz da se knjiga ne uzdiže izvan žanra, pošto robuje  konvencijama žanra. Šteta, jer Simons je odlično počeo, i još bolje završio, postavio zanimljiva pitanja, na neka od njih pametno i maštovito odgovorio, ali šta to vredi, kad ma o čemu govorio, mora da govori tako da petnaestogodišnji tinejdžeri budu zadovoljni količinom krvi i prosutih creva, a na to se potroši mnogo prostora u romanu, i još više vremena čitaoca.

Neverovatno je, ali Simons nije shvatio da je mnogo jezivije čitati o tome kako vam tuđa svest ulazi u glavu i primorava vas da radite što ona želi nego čitati o zombiranom klincu koji kosom odseca glave članovima crnačkih bandi u nekom getu.

Strah i gađenje u Las Vegasu

Hanter S. Tompson: Paranoja u Las Vegasu
220 strana, Zograf, 2005. prevod: Nenad Žalac

Priča je vrlo jednostavna: novinar iz Los Anđelesa dobija zadatak da izveštava sa relija koji se održava u Las Vegasu i sa sobom vodi svog advokata. Od početka, novinar tvrdi da njih dvojica, u stvari, traže Američki san. Taj put im je prilika da rade ono što i inače rade, tj da se non-stop drogiraju svim postojećim drogama dok demoliraju sobe po hotelima i prave razne budalaštine.

Hanter S. Tompson: Paranoja u Las Vegasu

Sve ovo se dešava 1972. Nikson je na vlasti, rat u Vijetnamu još nije završen, ali je odavno završeno Leto ljubavi u Kaliforniji, hipi pokret je propao, Hendriks, Morison i Dženis Džoplin su mrtvi, kao i Robert Kenedi i Martin Luter King. Naši junaci pripadaju onoj Americi koja se nadala da će svet promeniti muzikom, ljubavlju i halucinogenim supstancama, ali osim droga sve drugo je manje-više zaboravljeno, čak i seks, sudeći po doživljajima ove dvojice.  Zato je jasno da je njihov Američki san zauvek izgubljen, a tvrdnja da ga i dalje traže ironična je, najpre zato što znaju šta će naći u Las Vegasu.

A, u Las Vegasu, čeka ih druga Amerika, odnosno, prva Amerika, pošto predstavlja  establišment, ono što je dozvoljeno, ili ono što je poželjno.

U početku je bila pustinja, a onda je došla mafija i izgradila kockarnice. I onda su ljudi dolazili da se kockaju i da troše pare po hotelima, zabavljajući se i slušajući Frenk Sinatru i Debi Rejnolds. I to je Američki san – zaraditi dovoljno novca da bi mogao da se potroši na kockarnice, seks, piće, zabavu (naravno, ne samo američki, ali ova knjiga je o Američkom snu).

Znajući sve ovo, zašto se onda traži Američki san u Las Vegasu?  A odgovor je zato da bi se izvrgao ruglu: tripovi dvojice od droge razbijenih tipova normalniji od stvarnosti onih koji se zabavljaju u Las Vegasu. Na televiziji se vrte slike iz vijetnamskog rata, a u kockarnici Cirkus-Cirkus kazina šou za goste svojom idiotskom raskošću i grandioznim neukusom zasenjuje LSD tripove – dok se gosti kockaju iznad glave im lete akrobate na trapezu, a za 99$ možeš da se pojaviš na ogromnom ekranu iznad centra Las Vegasa, a za dodatnih 99 centi i da pričaš šta hoćeš, tako da te svi čuju.

Usput, novinar i njegov advokat uspeju da se ubace na kongres policajaca i javnih tužilaca za borbu protiv narkomanije, samo da bi tamo otkrili koliko je država, tj policija i sudstvo daleko od stvarnosti, koliko su zaostali, i koliko imaju predrasuda o onome protiv čega treba da se bore.

Prevod je takav da ponekad izgleda kao da prevodioca uopšte ne zanima da li je ono što je napisao može tako da se kaže na srpskom; npr “to cover the story” prevedeno je bukvalo: “pokriva priču” i to je još stavljeno pod navodnike!?. S druge strane, vrlo je pohvalno što je u fusnotama objasnio razne, većini čitalaca, nepoznate stvari, ali opet se pojavljuju ozbiljni propusti, npr, prevodilac objasni ko je bio Čak Tejlor, ali patike koje su dobile ime po njemu ne prevodi kao “starke”, već kao “Čak Tejlor patike”.

Roman je duhovit, nekoliko puta sam se naglas nasmejala, naročito kad glavni junak ne može da odoli, a da ne izgovori upravo ono čega se najviše plaši da kaže, ili kad zamišlja moguće posledice ako prepoznaju da je drogiran i prijave ga ili uhapse. Ali, takva opasnost gotovo da i ne postoji, njegova razboritost i samokontrola nije mnogo manja od razboritosti i samokontrole nedrogiranih ljudi oko njega. Tompsonovo pravo malo majstorstvo je razgovor između naših junaka, kelnerice i kuvara, o tome gde se nalazi Američki san: pitaju se da li je to stari Klub psihijatara, koji se nalazi na uglu ulica Istern i Paradajs (za koje utvrde da se uopšte ne seku) i koji nije mentalna bolnica, ali se tamo okupljaju tipovi sa mentalnim problemima. Na kraju, saznaju da je to mesto izgorelo nekoliko godina ranije.

Često navođeni odlomak o talasu koji je predstavljao energiju generacije Dece cveća i koje je pošao iz Kalifornije da bi se zaustavio na nekom mestu u Nevadi i odatle vratio nazad, jednostavno sumira ono što je emotivna osnova ovog romana – razočarenje zbog poraza. A iz razočarenja vode tri puta: tuga,  zaborav ili ironija. Ove tri varijante se najbolje vide sjedinjene u karakterističnom advokatovom obraćanju novinaru, “kao tvoj advokat, savetujem ti… “, a onda umesto nekakvog pravnog saveta, sledi predlog da uzme ova ili ona droga, ili da ne obraća pažnju šta drugi misle i kako reaguju, a ceo roman je izraz ironičnog odnosa prema svetu koji je pobedio, iz kojeg može jedino da se beži u zaborav koji omogućuju droge, što dalje od tuge zbog izgubljenih nada.

Tvrđi krimić

Džejms Elroj: Američki tabloid
2005. Narodna knjiga, 575 strana
James Ellroy: American Tabloid, 1995.

Vrednost knjige, naravno, nije u tome koliko je slična stvarnosti, inače bi remek dela književnosti bila najdosadnije knjige u kojima junaci idu na posao, spavaju, spremaju, jedu i povremeno dožive stres. Ili, ako roman opisuje kako je i zašto Kenedi ubijen, nećemo tvrditi da je dobar zato što je otrkio pravog ubicu (bio to Harvi Li Osvald, ili neki plaćenik FBI-a, CIA-e, KGB-a, vanzemaljaca, mafije, Fidela Kastra), već zato što je dovoljno fiktivan (ili srpski rečeno, lažan) da mu poverujemo ono što nam priča. A Američki tabloid je dovoljno fiktivan da poverujemo ne samo u Elrojevu verziju šta se desilo 22. novembra 1963. u Dalasu, već i da poverujemo šta se desilo 12. marta 2003. u Beogradu.

Radnju nose tri glavna junaka: Kemper Bojd – agent FBI-a na zadatku špijuniranja Kenedijevih za račun Dž. Edgara Huvera, istovremeno i čovek od poverenja za CIA-u u vezi sa poslovima obaranja ili ubijanja Kastra, sa odrešenim rukama da radi šta god ne bi li namakao pare za finansiranje antikastrovskih Kubanaca i da, usput, zaradi i neki dolar za sebe, prodajom heriona, npr; Vord Litel, agent FBI-a, istovremeno i advokat mafioza, ucenjivač i iznuđivač za potrebe svojih poslodavaca, a ponekad i za lične potrebe; i Pit Bonduran, potrčko za tajkuna (nabavlja mu drogu, ucenjuje, smišlja tekstove za tajkunov tabloid u kojima opanjkava tajkunove neprijatelje – tabloid filuju podacima i FBI i CIA i mafija), ubija za mafiju i za sebe, diluje drogu, organizuje atentate na Kastra, pomaže sindikalnom vođi, Džimi Hofi, da ga ne osude za pronevere, korupciju…

Prevodilac je transkribovao Džejmsovo prezime kao Ilroj, ali to što je glupost odštampana i time postala zvanična, neće me sprečiti da pisca zovem onako kako se čita – i po engleskom i po Vuku – Elroj.

Tajkun u romanu je Hauard Hjuz, a važne uloge imaju razni kumovi Koza nostre, direktori i agenti FBI-a i CIA-e, korumpirani policajci, Kubanski kriminalci, članovi Kju kluks klana i drugih desničarskih organiizacija kojima praktično upravlja CIA…

Likovi su takvi, da kad bi neko došao i sve ih odjednom pobio, ne bi me bilo briga, ali roman se i ne bavi psihološkim aspektima junaka, u šta spada i moral; roman se bavi moralom države, odnosno bavi se načinom na koji država funkcioniše. Zato su glavni junak Američkog tabloida Sjedinjene Američke Države.

Semu Đankani (čikaškom kumu i jednom od likova u romanu)  pripisuje se rečenica da su CIA i mafija dve strane istog novčića. Sem namešta izbore za Kenedija, a da Kenedi to ne zna, očekujuči da će, kad za to dođe vreme, saopštiti i obezbediti miroljubivu koegzistenciju između vlasti i mafije, kao što je i uvek bilo. Kenedijevi, međutim, počinju sve više da kvare poslove i mafiji i CIA-i i FBI-ju, i, kao što znamo, snajper razreševa sve probleme ovog novčića.

Roman se završava nekoliko sekundi pre ubistva Kenedija, Elroj ne mora da nam govori o tome, poznato je svima šta se desilo u Dalasu 1963. Nastavak sledi u romanu The Cold Six-Thousand (2001. nije preveden kod nas), kao i u poslednjem delu ove trilogije Blood’s a Rover (2009.). Trilogija se zove Underworld U.S.A.
Poslednjih pedesetak strana romana malo su zbrzane za moj ukus – da, događaji se ubrzavaju, ali se i mnoge sporedne radnje razrešavaju – ovde se zbog prevelike brzine gubi na intezitetu i na uzbudljivosti.

Elroj piše prostim ili prosto-proširenem rečenicema, praktično nema zavisnih rečenica, što znači da se ništa objašnjava, ni o čemu se ne sudi – samo nam se saopštava šta se dešava, bez prideva, bez priloga, opisi su minimalni, akcija maksimalna.

Izlaze.
Fulo izbacuje kamionet iz brzine i gura na daske. Pit pali molotovljev koktel i ubacuju ga u kamionet.
Beže.
Plamen zahvata rezervoar. Impala eksplodira. Daske na doku pale se odmah zatim.

Ovakve rečenice, jednostavne i kratke, savršeno predstavljaju događaje; uglavnom ubistva, prebijanja, ucene, iživljavanja, koji se brzo ređaju jedan na drugim, motivisani samo pohlepom i voljom za moći. Dijalozi su, razumljivo, uglavnom u slengu kriminalaca. Osim dijaloga i ovih šturih rečenica, treći glavni način izražavanja su izveštaji, dokumenti, transkripti prisluškivanja, memorandumi državnih agencija, najviše FBI-ja – to je ono što glavni junak ima da kaže o svemu što se zbiva. Povremeno, Elroj daje i članke iz tabloida Haš-haš koji su uvek pisani po narudžbini. Čitaocima tabloida sve je jasno.

A i nama, ovde, šest godina kasnije, sve je jasno.

Ko mi ne veruje, neka čita American Tabloid na wiki