Argentinske udovice

Klaudija Pinjejro: Udovice četvrtka uveče

251 strana, Profil, 2010.

prevod sa španskog: Claudia Pineiro: Las viudas de los jueves

Roman počinje otkrićem trojice ubijenih muškaraca u bazenu jednog od njih, a onda se šeta napred i nazad u vremenu (u odnosu na ubistva) sve dok ne stigne do razrešenja misterije. Međutim, iako liči na krimić, u njegovoj suštini nije razrešenje toga ko je ili ko su ubice.

Polako nam se otkriva o kakvim se ljudima radi i kako funkcioniše njihova izolovana zajednica koju čine porodice koja žive u bogataškom naselju tridesetak kilometara od Buenos Airesa. Naselje je ograđeno žicom od ostatka sveta, strogo se proverava svako ko ulazi (i ne može svako da uđe) i samodovoljno je, u smislu da u krugu naselja postoje prodavnice, sportski tereni, kafei i restorani. Naravno, ne može svako da se doseli, nekretnine su veoma skupe (cenu im diže i golf teren koji se tu nalazi), i stroga pravila sve određuju, od vrste ograde, preko tipa kanta za đubre, pa sve do nacionalnosti eventualnih doseljenika (ovo je nepisano pravilo) – jevrejska prezimena se lako prepoznaju i eventualni pretendenti na useljevanje odmah odbijaju, ali je teško otkriti Jevrejke udate za Argentince, te se desi da se takve ipak uvuku. Stanovnici se trude da se izoluju čak i od svojih familija, očeva ili majki, braće i sestara i prijatelja koji više nisu dovoljno dobri ili tačnije rečeno, dovoljno bogati. Muškarci zarađaju basnoslovne pare, neki čak i legalno, a supruge ugrađuju silikone, organizuju dobrotvorne prodaje, šopinguju i užasno se dosađuju.

Roman pripovedaju najmanje dva pripovedača, jedna je protagonistkinja, takođe supruga u ovom visokom društvu, ali primorana da zarađuje kao agent za nekretnine, pošto joj muž ne radi, dok su drugi i treći i četvrti i dalji pripovedači neke druge supruge. Stalno sam se pitala koja supruga pripoveda šta, pokušavala da na osnovu raznih detalja zaključim, ali sam odustala kad sam shvatila da je poenta Klaudije Pinjejro baš u tome što da ne možete to da utvrdite, jer su supruge – pripovedačice nerazlučive, sve misle i žele isto, i sve žive na isti način.

Korice romana na kojima je poster za istoimeni filma nesumnjivo će pospešiti prodaju knjige, jedini problem je što će knjigu kupiti čitaoci (tačnije čitateljke) koji očekuju i vole nešto nalik na “Očajne domaćice”, i zaista glavne junakinje jesu očajne domaćice, ali ne na način koji bi se svideo fanovima serije, te je omot mač sa dve oštrice, knjiga će se kupovati, ali se neće dalje preporučivati.

Događaji iz spoljnog sveta se ne tiču mnogo naših protagonistkinja, i uglavnom saznajemo za njih ako ometaju godišnje odmore – npr novinar koji se zamerio nekom generalu ubijen je na plaži. No, kako u životu često biva, to što naše junakinje ne zanima spoljni svet, ne znači i da se spoljni svet ne interesuje za naše junakinje, šta više, što veća izolacija, a i samim tim i inuslacija, to šamar od prljavog, ružnog i zlog sveta biva neočekivaniji i bolniji, i zato roman počinje u vremena kada Argentina doživljava ekonomski bum i završava se u septembru 2001. sa žestokom ekonomskom krizom.

Zašto žene fudbalera, pevaljke i druge tzv slavne ličnosti odmah potroše pare na silikone? Verovatno zato što, kao i junakinje ovog romana, najbolje znaju da se sve kupuje i plaća, a pre svega i najviše od svega, drugi ljudi i žene. Ne održavate li sebe na nivou, vaš kupac će se odlučiti za neki drugi proizvod. I kad je društvo isto što i tržište, odnosno ne postoji ništa van društva što ne izlazi na pijacu da mu se tamo uspostavi vrednost, odnosno cena, i sve se meri samo tom cenom i dobrom prodajom, silikoni, golf tereni, brzi automobili, letovanja na Floridi i pre svega osećanje nadmoći nad jeftinijim i zato manje uspešnim, deluju kao obećanje večnosti, a opet kupuju se novcem, što znači da su lako dostupni.

Ne postoji vreme niti društvo koje novobogataše nije smatralo beskrupuloznim lopovima i prevarantima i koje se nije podsmevalo njihovoj vulgarnosti i primitivnosti, ali opet nema društva u kojem ne nastaju i ne nestaju, a nestaju samo dva načina: jedan je opisan u ovom romanu, a drugi je da uspeju da se održe bar jednu generaciju što je dovoljno da postanu starobogataši koji nisu ni beskrupulozni, ni lopovi, ni prevaranti, niti su vulgarni i primitivni. Ko bi rekao da je novac kao vino.

Vampirski novi svet

D​žastin Kronin – Prolaz

Laguna, str 950 (u dve knjige), 2010

(prvi deo od najavljene trilogije)

prevod: Goran Skrobonja

Justin Cronin – The Passage

Jedna sam od onih koji nisu pročitali “Gospodara prstenova” pre nego što su gledali prvi film Tolkinove trilogije, što znači da sam prilično zakasnila sa čitanjem knjige namenjene školskom uzrastu, i odatle pretpostavljam da potiče moje ne preterano oduševljenje ovim klasikom epske fantastike. Odmah da napomenem, “Prolaz” nije epska fantastika, i postoji drugi razlog zašto ga upoređujem sa “Gospodarom prstenova”, ali o tome malo kasnije.

Roman počinje dikensovski; devojka ostaje u drugom stanju sa oženjenim muškarcem, rađa devojčicu, i posle silnih nedaća postaje prostitutka da bi mogla da izdržava kćerku, i na kraju bude primorana da je napusti. Ova priča se vrlo rano povezuje sa drugim tokom radnje u kojem vojska testira novi virus na osuđenicima na smrt u specijalnoj ustanovi u Koloradu. Nije teško pogoditi šta će se desiti sa novim virusom, i otrpilike tri četvrtine romana odigravaju se u postapokaliptičnoj Americi, u kojoj su retki preživeli prinuđeni da obitavaju u dobro zaštićenim enklavama, dok ih okružuju i napadaju milioni “virusnih” (bivših ljudi sada preobraženih u čudovišta zbog virusa).

Na kratko izgleda da vas roman postavlja na kraj vremena, ili kraj civilizacije, jer svet kakav poznajemo je ili propao ili zaboravljen (prošlo je sto godina, dakle više od ljudskog života), ali štos je u tome da smo, u stvari, na početku vremena ili civilizacije, jer ljudi na ruševinama starog nemaju drugu mogućnost nego da izgrade novo, i zato se roman dešava u mitsko vreme – vreme nastajanja civilizacije. Ironični preokret je da je “zlatno doba”, ili “izgubljeni raj” upravo ono što mi sad živimo, jer šta god mislili o našem vremenu, u odnosu na svet u kojem se obitavaju preživeli, ono je idealno - imamo tekuću vodu i kanalizaciju, novu odeću i smemo da se šetamo posle sumraka.

Klasični realistički postupak služi da opiše vremena koja nisu mitska, dakle, ona koja ne opisuju ni nastanak, niti kraj civilizacije, već ono što je između. S druge strane, kako se ne pišu (pevaju i pamte) mitovi i epovi, izgleda da se jedino žanrovska književnost bavi kataklizmom, bez obzira da li kataklizma upravo počinje ili je malopre završena, i u tom smislu ovaj roman je romaneskna obrada mita, na način na koji je to i “Gospodar prstenova”.

Ono što čini ovaj roman velikim delom žanra jesu preokreti i delovi priče koji su neobični, novi, zanimljivi, uzbudljivi i neočekivani; i često izgleda kao da su samo uzgred spomenuti, nenametljivo, ali efektno; na primer, neko kaže kako nikad nije video zvezde na noćnom nebu i naravno da se pitate šta se desilo sa zvezdama, ali ubrzo dobijate odgovor koji objašnjava zvezde, ali i govori o načinu života ovih ljudi; ili događaji u Las Vegasu koji su književno najprijatnije, a za čitaoca najneprijatnije iznenađenje, neočekivani, ali kad bolje razmislite, vrlo logični.

Kronin priča o izdvajanju dece od odraslih i izolovanju u “skloništu” zato da bi se sačuvala od strašne istine da virusni postoje, i o trenutku kad im učiteljica saopštava tu strašnu istinu, što je istovremeno završetak detinjstva, dakle, neka vrsta obreda prelaza (u antropološkom smislu) i otkrivanje smrti. Ovo je jedan od obreda koje nova civilizacija uspostavlja, i koji se kao motiv razvija kroz roman. Učiteljica tako, od nekog u koga deca imaju apsolutno poverenje, postaje najomraženija osoba, jer od nje saznaju kako će u budućnosti živeti.​ I ovo je konstrukcija mita o sudbini tragičkog junaka – onog koji otkriva istinu ljudima, sa ironičnim obrtom da je u pitanju učiteljica, dakle, neko ko u našem vremenu – u “izgubljenom raju” za likove romana, ima sasvim prozaično zanimanje.

Još uvek nije jasno kako virus zaista zaražava ljude, da li je zaista neophodno da virusni ugrize čoveka? Kakva je uloga devojčice koja ima mesijanske osobine? Šta je sa ostatkom sveta, da li su virusni prešli okeane i zarazili celu Zemlju? Na sva ta pitanja ćemo verovatno dobiti odgovore u naredna dva nastavka.

Najveći deo romana posvećen je likovima i događajima u izolovanoj ljudskoj zajednici negde u Kaliforniji, njihovim međusobnim odnosima, ustrojstvu društva – prilično egalitarnim za date uslove (koliko znam, što manje bogatstva i mira, to više ugnjetavanja i nejednakosti) i svakodnevnoj borbi za opstanak. Povremeno mi je izgledalo kao da ima previše likova, ali sam brzo shvatila da problem nije u broju, već u praktično nepostojećoj karakterizaciji – ako likove raspoznajete samo po imenima, onda vam deluje kao da nemaju nikakvu funkciju, osim da budu spomenuti. I upravo u ovom pominjanju je kvaka, koliko god delovalo kao loše rešenje, i ovo daje romanu epsku širinu, nešto kao spisak brodovlja sa početka Ilijade, tek da se zna koliko ih učestvuje u akciji, makar se ništa posebno ne bude pevalo o njima.

Karakterizacija važnijih likova daleko je od blistave; nesigurni (ali-uopšte-ne-sumnjamo) budući heroj, žestoka i hrabra crvenokosa devojka, simpatični, ali ne i seksi kompjuterski stručnjak, kurva dobrog srca, efbiajevac dobrog srca, monahinja dobrog srca, osuđeni ubica dobrog srca… ali u žanru karakterizacija nije posebno bitna, tačnije rečeno, likovi će biti onakvi kakvi bi trebalo da se svide prosečnom čitaocu datog (pod)žanra.

(SPOILER)

U klasičnom vesternu, na primer, banditi dolaze u grad da ga opljačaju i preuzmu vlast u njemu. Niko iz grada ne može da im se suprostavi, jer niko nije dovoljno loš (u Hamletovom smislu “moram da budem loš da bi bio dobar”, tj moram da ubijem strica da bi pravda bila ispunjena), i jedino neko ko takođe dolazi spolja, i ima osobine bandita, ali nije bandit, ili makar nije više, može da se odupre napadu. I taj je glavni junak vesterna. Ova žanrovska matrica funkcioniše i u “Prolazu”, devojčica je zaražena virusom, ali je virus nije pretvorio u čudovište, te je ona i sa ove i sa one strane, i jedino ona može – pretpostavljamo – da pobedi virusne.

(KRAJ SPOILER-A)

Kronin je uspeo da zadrži sve ono što žanrovske knjige čini tako čitanim, a da istovremeno ne zapostavi ni ono što  “visoku književnost” čini visokom – istragu i istinu u svetu koja nije zabavna, ne podilazi čitaocu, ali tera na razmišljanje.

Radujem se nastavcima.