J. G. Farrell: Troubles
Džejms Gordon Farel: Nevolje
Flamingo, 446 pp, 1970.
Mono i manjana, 2010.
Znam da se ponavljam; imala sam naslov “Vreme za bukera”, a sad “Nađeni buker”, ali šta ću kad je ovo naslov koji idealno opisuje, tačnije prevodi o kojoj se knjizi radi. Zbog promena uslova za prijavljivanje knjiga za nagradu “Buker”, dogodilo se da je 1970. jedan deo objavljenih romana nije mogao da konkuriše. Ta nepravda je ispravljena ove godine, kad je izabrano sedam od tih baksuznih romana i ogranizovano glasanje na internetu za najbolji, pod nazivom “Izgubljeni Buker”. Pobednik je Dž. Dž. Farel sa romanom “Nevolje”, i sudeći po tome kakav je roman izabrala čitalačka publika, bolje da ubuduće čujemo glas naroda, a ne žirija. Iako nisam čitala druge knjige koje se ušle u taj izbor iz 1970. (čitala sam romane Mjuriel Spark, ali ne i knjigu iz ovog izbora) volela bih da me neko ubedi da je drugi roman zaslužio nagradu, jer “Nevolje” su toliko dobre da bi bolja knjiga morala biti remek delo.
U međuvremenu (čitala sam roman u aprilu) ovaj roman je prevden na srpski i objavljen u novembru, a izdavač je “Mono i manjana”.
“Nevolje” počinju dolaskom engleskog majora Arčera u malo mesto u Irskoj, odmah posle prvog svetskog rata, u kojem će sresti i, pretpostavljamo, oženiti svojom verenicom iz bogate anglo-irske porodice, dakle, protestantkinjom. Major se ne seća baš najbolje kako je došlo do toga da se vere; jesu se upoznali dok je on bio na odsustvu za vreme rata, a u vrtlogu užasnih ratnih događaja i straha od smrti, prijala mu je životnost ideje o veridbi i braku. Njih dvoje su se redovno dopisivali za vreme rata, verenica je pisala o svim psima svog oca, o komšijama i prijateljicama, ali, na primer, nikad nije pomenula da ima brata što će major otkriti tek kad stigne u Irsku. No, kao i mnoge druge neobične i neočekivane stvari, kojih će biti sve više, major će i ovu pripisati činjenici da se nalazi u Irskoj i da ima posla sa Ircima.
Ovo je drugi Buker za Farela, prvog je osvojio za “Opsadu Krišnapura” (The Siege of Krishnapure) koja, ako se ne varam, kod nas nije prevedena. Zajedno sa romanom The Singapure Grip, i “Opsadom Krišnapura”, “Nevolje” čine vrlo labavu trilogiju poznatu pod nazivom “Imperija”, pošto se sva tri bave propašću britanske imperije, u Irskoj, Indiji i Singapuru.
Vereničin otac je vlasnik hotela “Mažestik” u kojem njegova porodica i živi. Hotel je doživeo svoje najslavnije dane krajem prethodnog stoleća, kada su teniski i golf tereni, bazeni, soba u kojoj raste egzotično bilje i drveće, balska dvorana, saloni i sobe ugošćavali stotine bogatih gostiju. Major se useljeva u hotel i provodi dane šetajući se po njemu i čekajući da se sretne sa verenicom koja više ne izlazi iz svoje sobe. Niko mu ništa ne govori, a on zaključuje šta se dešava po tome kakvi se obroci nose u vereničinu sobu i koliko nepojedene hrane se vraća iz sobe.
Vreme prolazi, i polako otkrivamo i šta se dešava van hotela, uglavnom kroz novinske članke ili razgovore gostiju i domaćina, IRA i Šin Fejn su u punom zamahu, Irska je pobunjena, a Englezi jedva održavaju vlast tako što šalju sve više vojske. Za to vreme, hotel propada, ostaju samo udovice i usedelice koje nemaju kud, mačke se razmnožavaju i okupiraju gotovo sve sobe, korenje drveća ruši zidove, terase se odvaljuju, posluga beži, a vlasnik brine samo o tome da zaštiti skulpturu kraljice Viktorije od Iraca koji žele da je sruše.
Nije teško zaključiti da “Mažestik” predstavlja britansku imperiju, a da je propadanje hotela raspad imperije, i za mene je najzanimljiviji aspekt romana upravo to hodanje po oštrici alegorije – alegoriju sam oduvek smatrala jedino dobrom u uslovima kad pisci nemaju drugog načina da predstave svet kakav jeste (na primer, u diktaturama), za sve drugo, alegorija je kao da ste obukli kaput pre tuširanja: kaput je lep i štiti od zime, ali čemu služi? – hotel propada onako kao što propadaju zgrade, a ne imperije, gosti nisu Englezi koji su tu da vladaju usprkos željama domaćina, već siromašne žene, a glavni junak nije ni za Engleze, ni za Irce, najveći deo romana on i ne zna tačno šta se dešava i zašto, pokušava da otkrije, i na kraju, da nađe nekakvu, bilo kakvu logiku i smisao u svemu, i u hotelu i van hotela. Zato, “Mažestik” jeste britanska imperija, ali je i samo hotel koji se ne održava, i u ovome se krije jedan od najduhovitijih strana romana, alegorija umanjuje tragičnost situacije, i samim tim omogućava humor, koji je opet dovoljno crn i oštar da nas vrati u realnost života.
Farel se, međutim, ne zadovoljava samo humorom, već u srce priče postavlja lik majora koji vam polako prirasta za srce; u početku, on sam nije kontaktu sa sobom (kako to vole da kažu psiholozi), pa zato ni sa čitaocima, ali kako vreme prolazi, prevladava ratne traume, zaljubljuje se i preuzima sve više odgovornosti za hotel i za njegove goste, ne zato što je preduzetan, već zato što nema nikog dovoljno normalnog da to uradi.
I tako, četrdeset godina posle objavljivanja “Nevolje” usrećuju i srce i um čitaoca, što je sasvim dovoljno da roman može da se proglasi klasikom engleske književnosti.
