Milan Kundera: Knjiga smeha i zaborava,
Milan Kundera: The Book of Laughter and Forgetting,
Faber & Faber, 312 pp, 2000
prvo češko izdanje 1978.
Roman se sastoji od sedam priča koje su tematski povezane: sve govore o smehu i o zaboravu, i sve su, na neki način, posledica sovjetske okupacije Čehoslovačke 1968.
Kundera briljira kad piše o tome kako ljudi misle i kako se ponašaju u običnim životnim situacijama, njegovi likovi su toliko ubedljivi i živi da mu ne verujem čak ni kad kaže da ih izmišlja u trenutku pripovedanja (u retkom metafikcionalnom izletu), i zato roman doživljavam, ne kao knjigu o smehu, niti o zaboravu, već kao knjigu o svakodnevnim i gotovo trivijalnim manipulacijama koji ljudi čine da bi dobili ono sto žele, a za likove ovog romana to su uglavnom male želje, i vrlo često, seks. Roman opisuje i nesporazume koji su se mogli lako rešiti samo da su jednostavne stvari izrečene, ali nisu. Kad je u minimalističkom fonu i kad su mu tema ljudski odnosi, Kundera piše bez psihologiziranja, kaže manje, a ne više nego što treba:
Išao je s njom na železničku stanicu, ona već uzbuđena zato što će sedeti u svom kupeu i prizivati u sećanje sve što se desilo.
Roman sadrži i filozofske, ili tačnije, esejističke pasaže koji se ne mogu zaboraviti, a ponekad su i smešni, kao onaj o vranama u evropskim gradovima, ili o Betovenovoj muzici, i koji bez trenja sastavljaju i nastavljaju priče.
Najbolja deo romana za mene je Priča o Tamini koja iz uobičajenog realističkog postupka i miljea, iznenada prelazi u magični realizam, i mada pretpostavljamo da promena nastaje zato što Tamina umire, sve sto se Tamini dalje dešava ima osobinu sna u kojem vam se dešavaju čudne i neprijatne stvari, a vi ništa ne možete da promenite, jer ste u snu – magični realizam u svom najboljem izdanju; kada kroz književnost proživaljavate nešto što je potpuno strano i nemoguće, ali ipak PROŽIVLJAVATE.
Kundera je već godinama francuski pisac, prevodioci su upućeni i na francuski i na češki tekst romana, a poslednja dva-tri romana su izašla na francuskom. Prošle godine, kad sam tražila da kupin roman na srpskom, gotovo da ništa od Kundera nisam mogla da nađem, izuzev ovog engleskog prevoda.
Kundera je jedan od onih pisac koji kad je dobar, onda je izuzetno dobar, a kad je loš, bude nepodnošljivo loš, paragrafi i paragrafi u romanu zvuče kao najobičniji politički traktati, a pod politikom ne mislim samo na odnos prema sovjetskom režimu, već i Kunderinu neskrivenu mržnju prema rok muzici (na primer, odlomak o gitarama koje donose zaborav, profanišu seks i debilizuju ljude) i feminizmu koji je ne samo glup i ostrašćen (baš kao i komunizam) već je, a to je očigledno za Kunderu najveće zlo, uzrok što žene više ne rade ono što muškarci hoće.
Profanacija seksa je bitna tema, razrađena posebno u poslednjoj priči, “Granica” koja, čini mi se, treba da služi kao neka vrsta zaključka, u najmanju ruku motiv šešira iz prve priče se ponavlja – i to prema obrascu koji je prvi opisao niko drugi nego Karl Marks – dakle, u prvoj priči motiv se iskazuje kao tragedija, u poslednjoj priči kao farsa. I, na žalost, Kundera je baš na kraju romana pada u svoje najgore izadnje: čemu služi pričica o dvoje ljubavnika koji pošto su došli na orgije budu primorani od strane zle organizatorke Barbare da spavaju i sa svim drugima, a ne samo jedno sa drugim, da li treba da ih žalimo zato što su Barbarine zrtve (ili žrtve feminizma, rok muzike, profanizacije seksa, ruskih tenkova) ili su samo dva glupaka koji ne znaju šta se radi na orgijama?
Moj konačni utisak je da “Knjiga smeha i zaborava” ostala u godinama u kojima je napisana (kraj sedamdesetih), što znači da i dalje funkcioniše samo kao roman svog doba koji ne može da transcendira u vremenu, jer su ga zaustavili rok muzika, feminizam i Sovjeti.
