Den Simons: Strvinarska uteha
u tri knjige, Otvaranje, Središnica, Završnica, Laguna 2005.
“Strvinarska uteha” je priča o ljudima – vampirima uma – koji poseduju izuzetno retku sposobnost da mislima kontrolišu drugog čoveka tako što uđu “u glavu” žrtve i onda upravljaju njom kao marionetom. Na početku romana srećemo se sa esesovskim poručnikom koji ovu moć zloupotrebljava nad zatvorenicima u konclogoru, a onda se radnja prebacuje u osamdesete godine prošlog veka, na susret troje starih vampira uma (jedan od njih je narečeni esesovac), i njihov međusobni obračun u koji uključuju i žrtvuju pione (druge ljude kojima upravljaju). Ovaj okršaj će privući troje protagonista, mladu crnkinju čiji je otac stradao zbog vampira uma, lokalnog šerifa, i Jevrejina koji je preživeo logore i traži esesovskog poručnika da mu se osveti. Naši junaci jure jedinu preživelu iz ove borbe, ali moramo imati u vidu i horor obrazac po kojem se uvek ispostavi da je neko ko je mrtav, u stvari nije. Uključuju se drugi vampiri uma koji spremaju svoju godišnju “igru” sa žrtvama na privatnom ostrvu najbogatijeg i majmoćnijeg među njima, i nemamo sumnje gde će se i kad dogoditi konačni rasplet.
Sam čin ulaska u um je opisan kao vrsta silovanja, nasilni i neodbranjivi upad u svest, i izaziva istovremenu odvratnost i grozni strah i kod žrtve i kod čitaoca, te horor ovde funkcioniše u svom najosnovnijem i zato i najboljem vidu – prenosi osećanje užasa.
Strvinarska uteha može da se tumači i kao metafora sukoba potlačenih i gospodara, pošto su glavni zlikovci esesovski oficir i veoma imućni i moćni Amerikanci, holivudski producenti i bogate južnjačke gospođe, a suprostavljaju im se siromašni crnci, crnkinje i Jevreji (sve sa MOSAD-om!?). Vlast ima razne načine i mehanizme da tera ljude da misle onako kako vlast želi, da ih primorava da joj služe ili da ih ubija, ili da ubijaju za nju, i Simonsova osnovna tematska zamisao je da transponira i pojačava ideju manipulacije ljudima kroz neku vrstu materijalizacije – zloupotreba omogućena društvenom hijerarhijom u romanu biva opredmećena kroz zloupotrebu omogućenu posebnim psihofizičkim moćima.
Rešenje kako se može odbraniti od silovanja uma mi se izuzetno svidelo, efektno je i inteligentno, jer se zasniva se na samom zapletu tj karakterima junaka i antagoniste, i zato što dejstvuje ne samo kao kazna za zlikovce, već i kao vrsta posvete svim žrtvama.
Roman je izuzetak po tome što prikazuje romansu između crnkinje i belca, što izgleda da je u SAD strašniji zločin od svih drugih, nešto što se ne sme opisivati u knjigama, a kamoli prikazati u filmovima – videla sam više filmova u kojima se vole zemljani i vanzemaljci nego onih u kojima se vole belci i crnci.
Na žalost, kako Simons hoće da eskalira radnju – više nisu individualne zloupotrebe i samim tim indivdualne traume u igri, već se plan romana prebacuje na nacionalni – roman počinje da gubi integritet – da pojasnim šta pod ovim mislim: ako neki ljudi (dvadesetak na celom svetu) mogu da mislima kontrolišu druge ljude i to ako su u njihovoj blizini i samo jednog čoveka i ako mogu da godinama dugim treningom “uslove” kontrolisane ljude tako da ne moraju stalno da ih nadgledaju, onda sve ovo, pošto je vrlo retko i pojedinačno, ne može da menja realnost kakva nam je poznata. I prvi deo “Strvinarske utehe” tako i opisuje našu stvarnost, dakle, ne računajući ove izuzetke, stvarnost romana jeste naša stvarnost. Međutim, u drugom delu romana ispada da neki vampiri uma mogu da kontrolišu koliko god hoće ljudi odjednom, i to na daljinu, i time je integritet romana narušen, jer takva pretpostavka bitno menja realnost postojećeg sveta, te ona ne može biti ista kao naša stvarnost, i roman je MORA opisati kao drugačiju od naše, ali to ne čini.
Slažem se da neke knjige zahtevaju da suspendujete nevericu, ali se ne slažem sa zahtevom da suspendujete logiku, a to se traži od čitaoca u ovom romanu.
Moralne dileme junaka se razrešavaju u dve reči, ali zato opisi udaraca, tuča, mučenja i silovanja prostiru se na čitave strane. Druga knjiga (Središnjica) bi pre mogla da se zove drugi deo (Film) pošto ne znam čemu služe beskrajni opisi akcija, ko je koga napao i kako, osim kao predložak za Holivud; ceo podzaplet u Džermantaunu je preteran, predugačak i preakcioni, i ako bi se izbacio iz romana, roman ne da ne bi izgubio, već bi dobio na intenzitetu. Naravno da je žanr u pitanju i to horor žanr, i s jedne strane je razumljivo što je tako, ali s druge strane, ovo stoji kao očigledan dokaz da se knjiga ne uzdiže izvan žanra, pošto robuje konvencijama žanra. Šteta, jer Simons je odlično počeo, i još bolje završio, postavio zanimljiva pitanja, na neka od njih pametno i maštovito odgovorio, ali šta to vredi, kad ma o čemu govorio, mora da govori tako da petnaestogodišnji tinejdžeri budu zadovoljni količinom krvi i prosutih creva, a na to se potroši mnogo prostora u romanu, i još više vremena čitaoca.
Neverovatno je, ali Simons nije shvatio da je mnogo jezivije čitati o tome kako vam tuđa svest ulazi u glavu i primorava vas da radite što ona želi nego čitati o zombiranom klincu koji kosom odseca glave članovima crnačkih bandi u nekom getu.
