W. G. Sebald: Austerlitz
Penguin, 2003 Great Britain
V. G. Zebald: Austerlic
2009. Paideia (prevela Spomenka Kranjčević)
Pripovedač (ne znamo kako se zove) za sebe kaže samo da ima univerzitetsku karijeru i da je često putovao u Belgiju (ne seća se zašto) i da je tamo jednom prilikom sreo Žak Austerlica. Odatle, pripovedač više ne kaže ništa o sebi (do samog kraja), već nam prenosi Austerlicova sećanja ili mišljenja.
A Austerlic priča o tome kako ga je kao dečaka usvojio strogi velški par i saznajemo da nije bio srećan sve dok nije otišao u školu i našao radost u knjigama, a malo kasnije upoznao i najboljeg prijatelja. Otkriva da u je pravo prezime Austerlic, postaje profesor, putuje po Evropi, a onda na metro stanici u Londonu doživljava samospoznaju – da je dete čeških Jevreja i da je u poslednjem trenutku, pred rat, poslat vozom u Englesku. Odlazi u Prag i pokušava da sazna šta mu se desilo sa roditeljima koji su oboje stradali u Holokaustu.
Pripovedač i Austerlic se sreću manje-više slučajno u Antverpenu, Parizu, Briselu ili Londonu, kroz više decenija, i svaki put kad se sretnu, Austerlicova priča se nastavlja tačno tamo gde je u prethodnom susretu stala. Kako je očigledno nemoguće da se dva čoveka ovako sreću i da se njihov odnos svodi samo na prepričavanje događaja iz Austerlicovog života i to redom kako su se dešavali, jasno je da su ovi susreti izmišljeni. Odatle logično pitanje je da li je pripovedač, u stvari, Austerlic?
Čitala sam knjigu u engleskom prevodu pre nego što je izašla ovde, tako da ne mogu ništa da kažem o srpskom prevodu. Roman se čita kao da napisan na engleskom: dužina i ritmičnost rečenica – neke se šire i na po više strana – i bogatstvo rečnika čine da je ovo jedan od najboljih prevoda na engleski koje sam ika imala prilike da vidim.
Austerlic je veoma introvertan čovek (ne računajući činjenicu da priča svoj život gotovo potpunom strancu po raznim evropskim stanicama), neemotivan, praktično nesposoban za bilo kakav odnos sa ženama, i koji ima sklonost da do neverovatnih detalja pamti tuđa iskustva. Austerlic teško da može biti lik u najosnovnijem smislu, njegova psihologija je nesusvisla – npr da li je moguće da on do srednjeg doba svog života ne shvati ko je, a da pritom zna da je usvojen malo pre početka rata, zna da se preziva Austerlic, vrlo je obrazovan mladić, ali mu ne pada na pamet da bi mogao biti Jevrejin ili da bi mogao biti sa kontinenta? Nemoguće je da se neko ko je usvojen ne pita ko je i odakle je, ko su mu pravi roditelji, ili da to zna, ali da tako duboko potiskuje da u stvari ne zna i to samo zato što neće da zna?! Ili zato što Zebald ne želi da Austerlic zna?
Ne sumnjam da je neimenovani pripovedač u stvari Austerlic, ali se pitam čemu služi još jedan sloj odvajanja od Austerlica od sebe samog, i ako Austerlic ne može biti lik (u konvencionalnom smislu u romanu) šta je onda, ili ko je onda Austerlic?
Austerlic je paradigma sećanja: jesmo li zaboravili šta nam se desilo ili šta smo uradili? Moramo li ponovo da otkrivamo prošlost? Kako je otkrivamo, možemo li da je dovoljno spoznamo i kakve posledice to ima na nas.
Najpotresniji deo romana je opis geta u Terezijenštatu, u kojem se suprostavljaju patnje interniranih Jevreja i organizacija i pedantnost esesovskih upravljača, ali, ovde, u stvari, dobijamo statističke podatke očigledno preuzete iz drugih knjiga. Da, Austerlicova majka umire u Terezijenštatu, i zaista Austerlic nema odakle da otkrije njenu sudbinu, osim iz knjiga, što Austerlica, a samim tim i roman dovodi na ničiju zemlju – niti smo u romanu, jer nam se prepričavaju udžbenici istorije, niti smo u udžbenicima, jer nam ih prepričava Austerlic.
Ono što povremeno drži roman su inteligentne opservacije o gradovima, stanicama, fortifikacijama, i iznad svega, sam trenutak kad se Austerlic (konacno!) seti mesta od kojeg počinje njegov novi život, “prepoznavanje” metro stanice “Liverpul” u Londonu. Stanica je lokacija, tačno mesto gde stiže voz sa jevrejskom decom izbeglom iz Evrope, a i mesto od kojeg stariji Austerlic počinje da seća ko je. I ovo je upečatljivo zato što izgleda kao stvarni doživljaj koji nas približava Austerlicu. Na žalost, svojom konstrukcijom Austerlicovog lika, najveći deo romana nas udaljava od Austerlica.
Sledeći problem je što nam je gotovo odmah jasno šta se desilo sa Austerlicom, a i sa njegovim roditeljima, mi, paradoksalno, znamo neuporedivo više od Austerlica o njemu samom, tako da u knjizi ništa ne otkrivamo, ništa novo ne saznajemo, ništa nas ne vuče da čitamo dalje, osim forme teksta: u romanu ne postoje poglavlja, niti paragrafi, tekst je monolitan, i praktično jedino tom monolitnošću i neprekinutošću vuče na dalje čitanje. Ovo je, naravno, autorski trik, jer pririodni odmor odnosno pauzu čitalac uzima na kraju paragrafa, a kako toga ovde nema, nema ni pauza.
Tekst se jedino prekida fotografijama, uglavnom lošim i nefokusiranim koje kao da je slikao neko ko ne samo ne da nije učio da fotografiše nego kao da i nikad nije video kako bi fotografije trebalo da izgledaju, npr da se ne slika deo nekog bezveznog zida, a da se ne vidi ni čemu taj zid pripada, što je, jasno, namerno tako, ali nije jasno zašto je tako? Možda nam se želi reći da je naše sećanje u stvari loša i nefokusirana fotografija? Naše sećanje nije ni tačno, niti fokusirano, i što se toga tiče, Zebald je u pravu, ali fotografija nije paradigma sećanja, i upravo zato ne slikamo delove zidova (osim ako nije u pitanju umetnička fotografija) već slikamo ono što će nam, jednog dana, u budućnosti, pomoći da se podsetimo.
Jedina zanimljiva je fotografija (očigledno) samog Zebalda (na koricama) kao dečaka u nekakvom kostimu. Onda, da li je ovo roman ili neka vrsta romansirane biografije nepostojeće osobe, pošto je Zebald Nemac rođen posle rata, a ne Jevrejin rođen pre? Jasno da ovom fotografijom (nalazi se i u engleskom i u srpskom izdanju) Zebald želi da poveže stvarnost i fikciju. Ali, ma u kakvom zanimljivom kostimu Zebald bio uslikan i postavljen na korice, car je ipak go, stvarnost i fikcija su kao ulje i voda, niti se mešaju, niti bi bilo nekakve svrhe i da mogu.
