Hanter S. Tompson: Paranoja u Las Vegasu
220 strana, Zograf, 2005. prevod: Nenad Žalac
Priča je vrlo jednostavna: novinar iz Los Anđelesa dobija zadatak da izveštava sa relija koji se održava u Las Vegasu i sa sobom vodi svog advokata. Od početka, novinar tvrdi da njih dvojica, u stvari, traže Američki san. Taj put im je prilika da rade ono što i inače rade, tj da se non-stop drogiraju svim postojećim drogama dok demoliraju sobe po hotelima i prave razne budalaštine.
Hanter S. Tompson: Paranoja u Las Vegasu
Sve ovo se dešava 1972. Nikson je na vlasti, rat u Vijetnamu još nije završen, ali je odavno završeno Leto ljubavi u Kaliforniji, hipi pokret je propao, Hendriks, Morison i Dženis Džoplin su mrtvi, kao i Robert Kenedi i Martin Luter King. Naši junaci pripadaju onoj Americi koja se nadala da će svet promeniti muzikom, ljubavlju i halucinogenim supstancama, ali osim droga sve drugo je manje-više zaboravljeno, čak i seks, sudeći po doživljajima ove dvojice. Zato je jasno da je njihov Američki san zauvek izgubljen, a tvrdnja da ga i dalje traže ironična je, najpre zato što znaju šta će naći u Las Vegasu.
A, u Las Vegasu, čeka ih druga Amerika, odnosno, prva Amerika, pošto predstavlja establišment, ono što je dozvoljeno, ili ono što je poželjno.
U početku je bila pustinja, a onda je došla mafija i izgradila kockarnice. I onda su ljudi dolazili da se kockaju i da troše pare po hotelima, zabavljajući se i slušajući Frenk Sinatru i Debi Rejnolds. I to je Američki san – zaraditi dovoljno novca da bi mogao da se potroši na kockarnice, seks, piće, zabavu (naravno, ne samo američki, ali ova knjiga je o Američkom snu).
Znajući sve ovo, zašto se onda traži Američki san u Las Vegasu? A odgovor je zato da bi se izvrgao ruglu: tripovi dvojice od droge razbijenih tipova normalniji od stvarnosti onih koji se zabavljaju u Las Vegasu. Na televiziji se vrte slike iz vijetnamskog rata, a u kockarnici Cirkus-Cirkus kazina šou za goste svojom idiotskom raskošću i grandioznim neukusom zasenjuje LSD tripove – dok se gosti kockaju iznad glave im lete akrobate na trapezu, a za 99$ možeš da se pojaviš na ogromnom ekranu iznad centra Las Vegasa, a za dodatnih 99 centi i da pričaš šta hoćeš, tako da te svi čuju.
Usput, novinar i njegov advokat uspeju da se ubace na kongres policajaca i javnih tužilaca za borbu protiv narkomanije, samo da bi tamo otkrili koliko je država, tj policija i sudstvo daleko od stvarnosti, koliko su zaostali, i koliko imaju predrasuda o onome protiv čega treba da se bore.
Prevod je takav da ponekad izgleda kao da prevodioca uopšte ne zanima da li je ono što je napisao može tako da se kaže na srpskom; npr “to cover the story” prevedeno je bukvalo: “pokriva priču” i to je još stavljeno pod navodnike!?. S druge strane, vrlo je pohvalno što je u fusnotama objasnio razne, većini čitalaca, nepoznate stvari, ali opet se pojavljuju ozbiljni propusti, npr, prevodilac objasni ko je bio Čak Tejlor, ali patike koje su dobile ime po njemu ne prevodi kao “starke”, već kao “Čak Tejlor patike”.
Roman je duhovit, nekoliko puta sam se naglas nasmejala, naročito kad glavni junak ne može da odoli, a da ne izgovori upravo ono čega se najviše plaši da kaže, ili kad zamišlja moguće posledice ako prepoznaju da je drogiran i prijave ga ili uhapse. Ali, takva opasnost gotovo da i ne postoji, njegova razboritost i samokontrola nije mnogo manja od razboritosti i samokontrole nedrogiranih ljudi oko njega. Tompsonovo pravo malo majstorstvo je razgovor između naših junaka, kelnerice i kuvara, o tome gde se nalazi Američki san: pitaju se da li je to stari Klub psihijatara, koji se nalazi na uglu ulica Istern i Paradajs (za koje utvrde da se uopšte ne seku) i koji nije mentalna bolnica, ali se tamo okupljaju tipovi sa mentalnim problemima. Na kraju, saznaju da je to mesto izgorelo nekoliko godina ranije.
Često navođeni odlomak o talasu koji je predstavljao energiju generacije Dece cveća i koje je pošao iz Kalifornije da bi se zaustavio na nekom mestu u Nevadi i odatle vratio nazad, jednostavno sumira ono što je emotivna osnova ovog romana – razočarenje zbog poraza. A iz razočarenja vode tri puta: tuga, zaborav ili ironija. Ove tri varijante se najbolje vide sjedinjene u karakterističnom advokatovom obraćanju novinaru, “kao tvoj advokat, savetujem ti… “, a onda umesto nekakvog pravnog saveta, sledi predlog da uzme ova ili ona droga, ili da ne obraća pažnju šta drugi misle i kako reaguju, a ceo roman je izraz ironičnog odnosa prema svetu koji je pobedio, iz kojeg može jedino da se beži u zaborav koji omogućuju droge, što dalje od tuge zbog izgubljenih nada.
