Ruska gospođica Marpl

Boris Akunjin: Pelagija i beli buldog,

Boris Akunjin: Pelagija i crni monah,

Informatika 2007.

Postoji vrsta krimića koje bih, u nedostatku boljeg izraza nazvala kvazi-krimićima – ne čitamo zato da bismo otkrili ko je zločinac, ili kako ili zašto je zločin izveden, već ih čitamo kao prozu koja se prevashodno bavi mestom i vremenom događanja, pa onda i likovima koji su uvek u funkciji hronotopa. Za kvazi-krimić krimi zaplet manje je bitan.

Mogla bih da dokazujem da su neki od najčuvenijih krimića u stvari kvazi-krimići, počevši od Dojlovog Šerlok Holmsa preko Hemetovog Marloua, pa do Pelekanosovih romana. Pokušajte da se setite bilo kog zapleta iz Šerloka Holmsa i vrlo verovatno nećete uspeti, ali sam zato sigurna da znate kako Šerlok brzo otkriva prošlost ljudi ili kako se snalazi u viktorijanskom Londonu. Naravno, ovo je češće u serijalima nego u samostalnim romanima, jer serijali zavise, na prvom mestu, od toga koliko smo privrženi glavnom junaku. Zanimljivo da Patriša Kornvel svoj serijal o doktorki Skarpeti počinje sa par romana u kojima je važniji zaplet (Postmortem, Telo kao dokaz, Sve što je ostalo), a onda zapleti postaju nebitni, dok problemi likova dominiraju (na žalost, sve više dominira i loše pisanje).

Nisam čitala nijedan roman iz poznatijeg serijala o Erastu Fandorinu (Azazel, Turski gambit, Levijatan…) tako da ne mogu da ih upoređujem sa serijalom o Pelagiji.

Akunjinov niz romana o Pelagiji (u tri knjige) prati: Pelagiju, mladu monahinju koja rešava slučajeve; Mitrofana, arhimandrita i Pelagijinog zaštitinika; Matveja, javnog tužioca i pokrštenog Jevrejina, i još nekoliko građana jednog gradića na Volgi. Radnja romana dešava se krajem XIX veka, vreme kad su carski režim i crkva represivni, beda ogromna, a Rusija na ivici revolucije (prva neuspešna 1905. a onda uspešna 1917.) Mada, pitanje je da li ima perioda u ruskoj istoriji kada korenita promena nije bila neophodna.

Nije neoubičajeno u ruskoj književnosti da zaplet počinje dolaskom nekog stranca nepoznatih namera (od Gogoljevog Revizora, preko Idiota, Dostojevskog, pa do Majstora i Margarite, Bulgakova). Stranac poremeti već ustaljene odnose, uzburka učmalu sredinu i svako se pokaže kakav je. I ova dva romana tako i počinju, dolaskom stranca, a završavaju se odlaskom stranca. Ono što se prvo i odmah ukaže je, kao i uvek, licemerje i konformizam koji su inače manje ili više vešto skriveni iza uobičajenih podela, tačnije rečeno, uvreženih uloga koja ljudi igraju u društvu. A skriveni su, jer smo na njih navikli, i  zavise najpre od pola igrača, a onda i od doba života, bračnog statusa, klasne pripadnosti itd. Međutim, postoji i druga strana, u promenjenim okolnostima otkrivaju nam se i oni koji pokazuju svoje bolje lice, oni koji, ako tako može da se kaže, jedva dočekaju tu spolja izazvanu promenu, i zahvaljući njima pravda pobeđuje u Akunjinovim romanima.

O drugoj vrsti savremenog ruskog krimića, knjigama Aleksandra Marinjine, pisaću u narednim mesecima.

Pelagija koristi prevaru uobičajenu  za Šerlok Holmsa – prerušava se ne bi li ušla u društvo koje je normalno zatvoreno za nju kao monahinju, ili ženu – Pelagija se tako uklapa u visoko društvo, a Holms u niže klase.

Gospođica Marpl, Agate Kristi jedan je od uzora u formiranju lika Pelagije – obe su žene čiji se mesto u društvu ne zasniva na ženstvenosti, odnosno nemaju tipično ženske uloge  supruge i majke, i stoga je položaj monahinje sličan položaju usedlice; obe su, zato, delimično insulirane od ostalih, što im omogućava da situacije i ljude sagledaju iz  drugačijeg ugla, i onda im to pomaže da reše zločine. Pelagija plete kao i engleska bakica, mada ponekad igle posluže i u druge svrhe. I ovde je najveća razlika između Agatine i Akunjinove junakinje: Ruskinja je često u opasnosti iz koje se izbavlja fizičkom i/ili umnom sposobnošću. Akunjin je sklon trileričnosti i sve što je rasplet bliži, to se više brinemo za Pelagijin život.

Na kraju knjiga nalazi se mali, ali sasvim dovoljan pregled manje poznatih ličnosti, događaja, pokreta, itd iz ruske istorije. Ne znam da li je postoji i u izvorniku, ali sa uživanjem sam ga čitala, iako nije obavezan za razumevanje romana.

Zaplet se formira na (za mene) iritantan način – Pelagija zna više od čitaoca – na primer, vidi nešto, ali nam se na kaže tačno šta, a to “šta” je kritično za rešavanje zagonetke. Čitalac nema šansu da otkrije ko je ubica. Između ostalog, ovo je i jedan od razloga što rasplet Belog buldoga ne zadovoljava, deluje iskonstruisano i napola osmišljeno. Crni monah, međutim, ima savršen zaplet sa preokretom na kraju.

Van krimi strane, ovi romani su predstavljaju Rusiju na prelomu devetnaestog i dvadesetog veka viđenu očima dvadeset i prvog veka – jasan je Akunjinov stav prema npr komercijalizaciji crkve (jedna od glavnih sporednih tema Crnog monaha) koja se, kao i u naša vremena, dešava uporedo sa sve većim konzervativizmom, mržnjom prema ženama i šizofrenom ideologijom da crkva ima prava da se meša u društvo, ali društvo ne sme ništa da pisne u vezi sa crkvom. Jasna je i Akunjinova kritika korumpiranosti i nazadnjaštva caske države; npr uvodi lik Pobedina koji je, u stvari, minimalno zakamuflirani Konstantin Pobedonoscev, jedan od najreakcionarnijih ruskih vlastodržaca, ako ne i najreakcionarniji, koji se ne pojavljuje direktno, ali itekako ima uticaj na naše junake.

Ovi romani nisu samo putovanje u istoriju Rusije, već i putovanje u stariju rusku književnost; prepoznajem Čehovljevog Crnog monaha, nekoliko romana Dostojevskog koje čitaju i sami Akunjinovi junaci, a najpre Zle duhe. (Akunjin, za razliku od Dostojevskog, ne mrzi promene i napredak). Po bogatstvu sporednih likovi koji su živi, zabavni, zanimljivi – kao na primer, lik babe, odgajivačice belih buldoga koju ćete sigurno dugo pamtiti – Akunjin se najviše ugleda na Gogolja i Mrtve duše.

Nije magični, ali jeste realizam

Gabriel Garcia Marquez: Kronika najavljene smrti

str 92, VBZ 2003.

Na samom početku romana Markes piše da je mladić Santjago ubijen. Par stranica kasnije kaže i ko ga je ubio (braća blizanci Vikario), a malo posle i zašto – da se osvete zato što im je “obeščastio” sestru, zbog čega ju je muž posle prve bračne noći vratio roditeljima. Odatle, roman se raslojava i račva na razne strane (prateći nekoliko likova), da bi se na kraju vratio samom ubistvu.

Ako znamo “ko je ubijen”, “ko ga je ubio”, “zašto je ubijen” ili “kako je ubijen” zašto nas onda uopšte dalje interesuje da čitamo? Zato što nailazimo na prvo iznenađenje u romanu: gotovo svi u mestu znaju da je će Santjago biti ubijen, ko će ga ubiti i zašto, i kad će ga ubiti i kako. I praktično niko ništa ne preduzme da spreči zločin.

Kad su pitali Markesa kako to da je odoleo da  nikad ne napiše krimić, odgovorio je da to nije tačno i da je napisao “Hroniku najavljene smrti”.

Neki ne veruju da ća blizanci ubiti Santjaga, druge ne zanima, treći pokušavaju da ga obaveste, njegove prijatelje ili policiju, a tu su i oni koji bi ga rado videli mrtvog, ne zbog nekog posebnog razloga, ali nije im simpatičan – uglavnom zato što je bogatiji od ostalih, ili zato što je polu-Arapin.

Niko ni ne misli da Santjago treba da bude ubijen zato što je “obeščastio” devojku, štaviše, uglavnom se svi slažu da nikakve veze nije imao sa Anhelom Vikario. A jedina osoba koja stvarno želi ubistvo i koja izdaje naredbu blizancima majka je neveste. Vikario su siromašna porodica, a mladoženja je bogat i brak bi bio vrlo isplativ i to nas vodi ka klasnom odnosno društvenom aspektu ubistva. Izgubljena je čast i izgubljene su pare.

Poenta je da je ubistvo ovde apsolutno i samo posledica patrijarhalnog režima, nametnuto je odnosima i običajima, i prvenstveno je nametnuto ubicama, jer je očigledno  da braća ne žele da ubiju momka, i da se trude da ih neko spreči u nakani.

Određene vrste zločina jesu delimično van ruku aktera, odnosno  delom su društveno uslovljene – ako je zločin zbog novca, onda je uzrokovan i potrebom koju društvo razvija i neguje – jer novac kupuje sve; ili, ako je zločin iz strasti, a svaki zločin iz strasti jeste zločin zbog gubitka poseda, onda to opet prozilazi iz naučenog, iz porodice, filmova, opšte klime, klasnog doživljaja… (Odavde ne sledi da zločinci nisu odgovorni za svoje postupke.)

Ma koliko da sam se trudila nisam mogla da nađem izdanje na srpskom, jedva sam našla i ovo na hrvatskom. Sad ni poznati romani poznatih nobelovaca ne mogu da se kupe, osim antikvarno. Hoće li se štampati samo estradno đubre i lektira? Čitam da se u Velikoj Britaniji godišnje proda 270 miliona knjiga, i pitam se koliko je knjiga prodato kod nas? Ako Britanija ima oko 60 miliona stanovnika, onda svaki u proseku kupi 4,5 knjige. Po toj analogiji kod nas bi trebalo da se proda 34 miliona knjiga.

Narativno, kraj je antiklimaks, jer odavno znamo praktično sve što je trebalo da saznamo. Ali, i kraj je, istovremeno i drugo veliko iznenađenje, shvatamo da nikog ne osuđujemo – apsolutno razumemo zašto i kako se sve desilo – razumemo i ubice, i nalogodavca, i samog naratora (Santjagovog prijatelja koji godinama kasnije pokušava da rekonstruiše događaj), razumemo i Anhelu, pa čak i nesuđenog mladoženju – svi su oni žrtve nakaradnih društvenih odnosa, od obaveze da nevesta bude nevina, preko vraćanja “načete” neveste, do osvete za “sramotu”. Treće iznenađenje je u domenu spoiler-a, zato ga neću opisati, i dešava se mnogo godina kasnije u odnosu na ubistvo, i ma kako da izgleda neobjašnjivo, u suštini, ima smisla, i govori o jednoj vrsti pobede ličnog nad kolektivnim.

Ova knjiga je za mene roman, naravno, kratki roman, a ne novela, iako ima samo 92 strane, širina prikaza događaja, broj likova, i vremenski period pokriven daje argumente za roman.

Neke stvari ostaju do kraja nerazjašnjene, na primer da li je Santjago spavao sa Anhelom ili nije, ako nije, zašto je ona njega navela kao “krivca”, i kakvi su motivi mladoženje za dolazak u mesto (bogataški sin dolazi u neku palanku) i za ženidbu (nije jasno zašto bira Anhelu za ženu). Ove “tamne tačke” i njihov efekat u romanu ubedljivo i vešto dokazuju da književnost  nije obavezna da nam sve objasni i da time ne gubi na vrednosti, već šta više, dobija na životnosti i autetičnosti – jer koliko zaista znamo o motivima i prošlosti drugih ljudi. Nekoliko naizgled nevažnih detalja – za vreme ubistva, biskup prolazi pored sela, ali ga ne posećuje, a svi izlaze da ga dočekaju; činjenica da je mladoženjin otac bivši general dikatatorskog režima i da je umešan u zločine države – jednostavno, ali indikativno  šire sliku sa palanke na celu zemlju, i pokazuju, šta sve u 92 strane može da kaže veliki pisac.

Strah i gađenje u Las Vegasu

Hanter S. Tompson: Paranoja u Las Vegasu
220 strana, Zograf, 2005. prevod: Nenad Žalac

Priča je vrlo jednostavna: novinar iz Los Anđelesa dobija zadatak da izveštava sa relija koji se održava u Las Vegasu i sa sobom vodi svog advokata. Od početka, novinar tvrdi da njih dvojica, u stvari, traže Američki san. Taj put im je prilika da rade ono što i inače rade, tj da se non-stop drogiraju svim postojećim drogama dok demoliraju sobe po hotelima i prave razne budalaštine.

Hanter S. Tompson: Paranoja u Las Vegasu

Sve ovo se dešava 1972. Nikson je na vlasti, rat u Vijetnamu još nije završen, ali je odavno završeno Leto ljubavi u Kaliforniji, hipi pokret je propao, Hendriks, Morison i Dženis Džoplin su mrtvi, kao i Robert Kenedi i Martin Luter King. Naši junaci pripadaju onoj Americi koja se nadala da će svet promeniti muzikom, ljubavlju i halucinogenim supstancama, ali osim droga sve drugo je manje-više zaboravljeno, čak i seks, sudeći po doživljajima ove dvojice.  Zato je jasno da je njihov Američki san zauvek izgubljen, a tvrdnja da ga i dalje traže ironična je, najpre zato što znaju šta će naći u Las Vegasu.

A, u Las Vegasu, čeka ih druga Amerika, odnosno, prva Amerika, pošto predstavlja  establišment, ono što je dozvoljeno, ili ono što je poželjno.

U početku je bila pustinja, a onda je došla mafija i izgradila kockarnice. I onda su ljudi dolazili da se kockaju i da troše pare po hotelima, zabavljajući se i slušajući Frenk Sinatru i Debi Rejnolds. I to je Američki san – zaraditi dovoljno novca da bi mogao da se potroši na kockarnice, seks, piće, zabavu (naravno, ne samo američki, ali ova knjiga je o Američkom snu).

Znajući sve ovo, zašto se onda traži Američki san u Las Vegasu?  A odgovor je zato da bi se izvrgao ruglu: tripovi dvojice od droge razbijenih tipova normalniji od stvarnosti onih koji se zabavljaju u Las Vegasu. Na televiziji se vrte slike iz vijetnamskog rata, a u kockarnici Cirkus-Cirkus kazina šou za goste svojom idiotskom raskošću i grandioznim neukusom zasenjuje LSD tripove – dok se gosti kockaju iznad glave im lete akrobate na trapezu, a za 99$ možeš da se pojaviš na ogromnom ekranu iznad centra Las Vegasa, a za dodatnih 99 centi i da pričaš šta hoćeš, tako da te svi čuju.

Usput, novinar i njegov advokat uspeju da se ubace na kongres policajaca i javnih tužilaca za borbu protiv narkomanije, samo da bi tamo otkrili koliko je država, tj policija i sudstvo daleko od stvarnosti, koliko su zaostali, i koliko imaju predrasuda o onome protiv čega treba da se bore.

Prevod je takav da ponekad izgleda kao da prevodioca uopšte ne zanima da li je ono što je napisao može tako da se kaže na srpskom; npr “to cover the story” prevedeno je bukvalo: “pokriva priču” i to je još stavljeno pod navodnike!?. S druge strane, vrlo je pohvalno što je u fusnotama objasnio razne, većini čitalaca, nepoznate stvari, ali opet se pojavljuju ozbiljni propusti, npr, prevodilac objasni ko je bio Čak Tejlor, ali patike koje su dobile ime po njemu ne prevodi kao “starke”, već kao “Čak Tejlor patike”.

Roman je duhovit, nekoliko puta sam se naglas nasmejala, naročito kad glavni junak ne može da odoli, a da ne izgovori upravo ono čega se najviše plaši da kaže, ili kad zamišlja moguće posledice ako prepoznaju da je drogiran i prijave ga ili uhapse. Ali, takva opasnost gotovo da i ne postoji, njegova razboritost i samokontrola nije mnogo manja od razboritosti i samokontrole nedrogiranih ljudi oko njega. Tompsonovo pravo malo majstorstvo je razgovor između naših junaka, kelnerice i kuvara, o tome gde se nalazi Američki san: pitaju se da li je to stari Klub psihijatara, koji se nalazi na uglu ulica Istern i Paradajs (za koje utvrde da se uopšte ne seku) i koji nije mentalna bolnica, ali se tamo okupljaju tipovi sa mentalnim problemima. Na kraju, saznaju da je to mesto izgorelo nekoliko godina ranije.

Često navođeni odlomak o talasu koji je predstavljao energiju generacije Dece cveća i koje je pošao iz Kalifornije da bi se zaustavio na nekom mestu u Nevadi i odatle vratio nazad, jednostavno sumira ono što je emotivna osnova ovog romana – razočarenje zbog poraza. A iz razočarenja vode tri puta: tuga,  zaborav ili ironija. Ove tri varijante se najbolje vide sjedinjene u karakterističnom advokatovom obraćanju novinaru, “kao tvoj advokat, savetujem ti… “, a onda umesto nekakvog pravnog saveta, sledi predlog da uzme ova ili ona droga, ili da ne obraća pažnju šta drugi misle i kako reaguju, a ceo roman je izraz ironičnog odnosa prema svetu koji je pobedio, iz kojeg može jedino da se beži u zaborav koji omogućuju droge, što dalje od tuge zbog izgubljenih nada.