Superjunakinja?

Stig Lašon: Muškarci koji mrze žene
(prvi deo trilogije Milenijum)
Čarobna knjiga 2009. 503 strane
(prevod sa švedskog Zorica Mančić, Danijela Babić i Dorijan Hajdu)

Muškarci koji mrze žene je prvi roman u trilogiji Milenijum koja prati švedskog novinara Mikaela Blumkvista. Mikael se bavi ekonomijom, ali sad dobija posao bitno drugačiji od istraga korupcije, pronevera i sličnih zločina koji, očigledno, nisu strani ni švedskom socijalizmu ili, kako nam ovi romani pokazuju, švedskom žestokom kapitalizmu. A posao je da otkrije ko je ubio još 1966. tada šesnaestogodišnju Harijet Vanger.

Trilogija je hit u celoj Evropi (osim u Britaniji) – ali, na žalost, Lašon je iznenada umro, pred samo objavljivanje prve knjige, i nije doživeo uspeh svojih romana. Kod nas su do sad prevedene prve dve knjige, a očekujemo i treću.

Blumkvist jeste glavni junak, ali roman ima i glavnu junakinju, a to je Lizbet Salander, devojka stručnjak za računare, neverovatno sposobna hakerka, sa mnoštvom tetovaža, probušenim nosem, obučena kao pankerka, i iz nekog razloga, u ovom prvom romanu još neobjašnjenog, poslovno nesposobna, odnosno zavisna od staratelja.

Lizbet je spremna na sve, sa računarom i bez njega, tako da neki njeni podvizi deluju neverovatno, mada su ostvareni izuzetnom voljom, a uglavnom zasnovani na spretnosti korišćenja tehnologije i, dakle, nisu fantastični u bajkovitom smislu. Ali pošto je tehnologija dovoljno moćna, a Lizbetina želja uvek dovoljno jaka, ona je praktično superjunakinja, po uzoru na stripovske superjunake, s tim da nije doživela nekakvu traumu laboratoriji ili u nuklearnom centru od koje je dobila vanredne sposobnosti, već je očigledno preživela traumu u porodici (ili zbog porodice) i to ju je na neki način, učinilo jačom i nesutrašivijom nego što je bila. (Ovo o traumi iz porodice nije opisano, ali nagađam.) I kao u svim pričama o superjunacima, najviše uživamo u onom nemogućem što oni čine – jer u dubini duše verujemo da su zlikovci nepobedivi običnim, ljudskim načinima. Tako i ovde, Lizbetine osvete sam doživela kao najuzbudljivije, najzanimljivije i najemotivnije epizode.

Izgleda da se “g” u švedskom čita kao “j”, pa je urednica časopisa Milenijum Erika BerJer, ali zašto onda nije VenJer (u romanu je transkribovano Venger, a u filmu se čuje da je Venjer (Венјер, mada liči i na Вењер), Odatle sledi na čovek koga smo svi znali kao Bjern Borga, u stvari se zove Bjern Borj? A pisac se u originalu preziva Larsson.

Strukturalno, roman je sastavljen iz omota, ili spoljašnjeg sloja (početak i kraj romana) – priči o časopisu Milenijum i Blumkvistovoj borbi protiv tajkuna Veneštrema, dok je unutrašnji sloj priča o potrazi za nestalom/ubijenom devojkom iz bogate porodice Vanger. Kao što i sam Blumkvist utvrdi, krimi zaplet je vrsta problema zaključane sobe (žrtva je nađena ubijena u sobi zaključanoj iznutra), samo što se ovde radi u ostrvu koje je u vremenu zločina potpuno odsečeno od kopna.

Napomena za čitaoce slabijeg stomaka: delovi romani su zaista teški, jer se bave nasiljem nad ženama, a Lašon ne beži od veoma žestokih opisa ili je bolje reći, ništa ne skriva, tj ne pošteđuje čitaoce.

Rešavanje zagonetke nestanka jeste glavno intelektualno zadovoljstvo čitanja, kao i u svakom krimiću, ali, daleko od toga da je najvažnije, i to ovaj roman čini malo manje krimićem, a malo više angažovanom literaturom. Zato, iako se krimi priča raspetljala čitavih 100 strana pre kraja, roman nije izgubio na motornoj vuči, šta-će-biti-dalje kvalitetu, jer nije razrešena tajna vezana za tajkuna, niti šta je sa Blumkvistom i Salander – a njihova priča se manje tiče toga ko je ubica, a više je o borbi protiv moćnih, bez obzira da li tu moć zloupotrebljavaju za silovanje i ubijanje žena ili za pljačkanje države. I za razliku od uobičajenog postupka gde je zločin i njegovo razrešavanje prednji plan krimi romana, a društvo, socijalni milje, vremena i navike pozadina (bez kojih, istina, krimić ne može da postoji za razliku od “ozbiljne” književnosti), Lašon se fokusira prvenstveno na društvene i porodične odnose, jer upravo u njima i leže uzroci zločina. Sve ostalo je posledica, i kako se upala pluća ne leči smanjivanjem temperature, tako se zlo ne iskorenjava hvatanjem zločinca, kaže Lašon. I upravo u ovom iskoraku u odnosu na klasični krimić oslobađa se glavni kvalitet romana. I, nadam se, objašnjava razlog takve čitanosti u Evropi.

Blumkvist, čak, u maloj izmeni u odnosu na žanrovska pravila, spava i sa ženom starijom od sebe!?

Švedska ni u romanima Heninga Mankela, niti u Lašonovim romanima ne liči na obećanu zemlju, ekonomske krize nailaze jedna za drugom, korupcija, neonacizam, ksenofobija nisu retke pojave. Plodno tle za krimiće. Zašto su u Srbiji onda tako retki?