Vreme za Bukera

Sarah Waters: The Little Stranger

Virago 2009 (545 pages)

Sara Voters: Mali stranac

Ovaj roman još nije preveden, a da li će biti, zavisi verovatno od toga da li će osvojiti Bukera ove godine, a kako je ušao u uži izbor, ima nade. Ovo je treći uzastopni roman Sare Voters koji ulazi u uži izbor za Bukera (Džeparoš, Narodna knjiga 2003. i Noćna Straža 2006. VBZ) i kako to zna da bude i u Engleskoj, a ne samo kod nas, žiriji imaju običaj da kompenzuju, i da se piscima odužuju za godine kad su imali nabolje romane, ali nisu osvojili nagrade, pa im daju kasnije i obično za lošije romane, verujem da Mali stranac ima velike šanse. Kako mislim da je Džeparoš zaslužio Bukera, a Noćna straža još i više, očigledno je da smatram da ovo nije najbolji roman Sare Voters. A da li je bolji od drugih koji su u užem izboru, ne znam, jer nisam čitala ostale knjige. Hilari Mantel (ove godine sa Wolf House) volim, dok mi je Dž. Kuci (Summertime je iz 2009.) nezanimljiv.

Inače, od svih knjiga u širem izboru za Bukera, Mali stranac je najprodavanija knjiga.

Priča se dešava u u posleratnoj Engleskoj (radi se o Drugom svetskom ratu), na imanju, u ogromnoj kući u kojoj žive bivši bogataši, odnosno ono što se zove seosko plemstvo. Raskošni domovi se raspadaju, jer porodice više nemaju para za održavanje, pojavljuju se new rich, preduzetnici koji su se dobro snašli u posleratnom vremenu, kupuju te kuće budzašto i spremaju su da budu novi krem Engleske. Laburistička vlast vlast uvodi obavezno zdravstveno osiguranje (ono što mi podrazumevamo da je uvek tako bilo za nas, a demokrate pokušavaju tek sada da uvedu u SAD) i klasni sistem se polako, ali sigurno raspada – bogatstvo se više stiče, a manje nasleđuje.

S jedne strane ovo je klasični roman o duhovima na tragu Henri Džejmsovog Okretaja zavrtnja u kojem na kraju ne znamo da li postoji duh ili ne. Ili znamo? Meni je odgovor sasvim jasan! (Drugi roman Sare Voters, Affinity, direktno ukazaje na Okretaj zavrtnja – Peter Quint je lik kod Džejmsa, Peter Quick kod Voters.)

Ukućani su vorvikšajrska porodica Ajres; majka, sin – naslednik koji je iz rata izašao kao invalid i neudata kćerka. Među njih stiže lekar, doktor Faradej, da izleči sluškinju tinejdžerku, jedinu koja je ostala u celoj kući, jer kako kaže kćerka: “pretpostavljam da je zapostavljanje slugu veliki prestup u ova vremena”. Sluškinja, u stvari, i nije bolesna, već oseća da u kući postoji nekakvo zlo prisustvo, natprirodne vrste od kojeg bi rado pobegla. Doktor Faradej joj daje lekove za stomak, i ne veruje joj ništa o “duhu”, i polako počinje da se približava Ajresovima, da ih sve češće posećuje i da sve više bude uključen u njihove probleme. A njihovi problemi su, na prvom mestu ekonomski, a onda i “duh” ili “mali stranac” u kući koji postaje sve opasniji po mentalno zdravlje porodice, a kasnije i po same živote.

Kako priču pripoveda Faradej, iz početka se vezujemo za njega, ili tačnije, proradi ono, ko zna od kad, u čovečanstvo ugrađeno poverenje u onog ko govori. Ako vam neko nešto priča, verujete mu, osim ako ne znate pouzdano da je lažov (iz iskustva sa njim) ili osim ako ne priča sasvim neverovatne stvari. U situaciji romana, doktor Faradej ne samo da nam priča, već i priča razumno, pokušavajući da sve događaje objasni prirodnim pojavama (ptica koja ne može iz dimnjaka, pokvaren sistem za pozivanje posluge…) i zato mu, ako, tako može da se kaže, verujemo dva puta.

A Faradej je višestruko vezan za kuću; njegova majka je bila sluškinja Ajresovih pre rata, a sad on leči naslednika imanja i zaintersovan je za njegovu sestru. Roman i počinje Faradejevim sećanjem na to kako je pre mnogo godina kao dečak (kad ga je mama dovela na neku proslavu) otkinuo gipsani ukras u hodniku kuće, čime je, na šta on pomišlja, kuća prvi put načeta i odatle je nezaustavljiv njen put prema ruini. I ovde stižemo do jednog od glavnih junaka romana, a to je kuća. Sara Voters prilično vremena posvećuje opisima zgrade i okućnice, soba, nameštaja, stepenica… Kuća guta novac, ali kuća je i poslednji preostali simbol nekadašnjeg bogatstva i moći. Ajresovi ne mogu da je održavaju, ali ne mogi ni da je se odreknu. Kuća proizvodi neobične zvuke, trese se, škripi, okrunjava – da li je duh u u njoj usprkos njoj ili je duh njena emanacija? Prva žrtva “duha” je mala kćerka novog bogataša, a jedini ko nikad ne strada od duha je doktor Faradej.

S druge strane, ovo je roman o promeni poretka, o onima koji gube sve osim imena i titula, u i onima koji novcem ili na druge načine mogu da se dočepaju svega, osim imena i titula. Ili, jednostavnije rečeno, roman je priča o klasičnoj rečenici nekih engleskih romana “u ova vremena teško je naći dobru poslugu”, jer više niko neće da služi, svi hoće da gospodare, Engleska je propala, bez obzira što je dobila rat, i više nikad neće biti ista.

Roman ima napornu strukturu, gotovo sto strana prođe pre nego što se išta značajno desi, a onda srednji deo ponovo usporava radnju, da bi poslednjih stotinak strana bile maestralni rasplet. Istina je da sam odolevala da ostavim knjigu samo zato što ju je pisala Sara Voters, ali, na kraju apsolutno je vredelo što nisam.

I na kraju, najveći domet romana jeste Faradej, ozbiljni doktor, toliko smiren i razložan, i toliko nesposoban da vidi, niti sebe ni druge – što nije osobina razuma, a on zna i mi imamo sve razloge da mu verujemo da je razum njegovo najjače oružje. I u tom znanju je okretaj zavrtnja.

Superjunakinja?

Stig Lašon: Muškarci koji mrze žene
(prvi deo trilogije Milenijum)
Čarobna knjiga 2009. 503 strane
(prevod sa švedskog Zorica Mančić, Danijela Babić i Dorijan Hajdu)

Muškarci koji mrze žene je prvi roman u trilogiji Milenijum koja prati švedskog novinara Mikaela Blumkvista. Mikael se bavi ekonomijom, ali sad dobija posao bitno drugačiji od istraga korupcije, pronevera i sličnih zločina koji, očigledno, nisu strani ni švedskom socijalizmu ili, kako nam ovi romani pokazuju, švedskom žestokom kapitalizmu. A posao je da otkrije ko je ubio još 1966. tada šesnaestogodišnju Harijet Vanger.

Trilogija je hit u celoj Evropi (osim u Britaniji) – ali, na žalost, Lašon je iznenada umro, pred samo objavljivanje prve knjige, i nije doživeo uspeh svojih romana. Kod nas su do sad prevedene prve dve knjige, a očekujemo i treću.

Blumkvist jeste glavni junak, ali roman ima i glavnu junakinju, a to je Lizbet Salander, devojka stručnjak za računare, neverovatno sposobna hakerka, sa mnoštvom tetovaža, probušenim nosem, obučena kao pankerka, i iz nekog razloga, u ovom prvom romanu još neobjašnjenog, poslovno nesposobna, odnosno zavisna od staratelja.

Lizbet je spremna na sve, sa računarom i bez njega, tako da neki njeni podvizi deluju neverovatno, mada su ostvareni izuzetnom voljom, a uglavnom zasnovani na spretnosti korišćenja tehnologije i, dakle, nisu fantastični u bajkovitom smislu. Ali pošto je tehnologija dovoljno moćna, a Lizbetina želja uvek dovoljno jaka, ona je praktično superjunakinja, po uzoru na stripovske superjunake, s tim da nije doživela nekakvu traumu laboratoriji ili u nuklearnom centru od koje je dobila vanredne sposobnosti, već je očigledno preživela traumu u porodici (ili zbog porodice) i to ju je na neki način, učinilo jačom i nesutrašivijom nego što je bila. (Ovo o traumi iz porodice nije opisano, ali nagađam.) I kao u svim pričama o superjunacima, najviše uživamo u onom nemogućem što oni čine – jer u dubini duše verujemo da su zlikovci nepobedivi običnim, ljudskim načinima. Tako i ovde, Lizbetine osvete sam doživela kao najuzbudljivije, najzanimljivije i najemotivnije epizode.

Izgleda da se “g” u švedskom čita kao “j”, pa je urednica časopisa Milenijum Erika BerJer, ali zašto onda nije VenJer (u romanu je transkribovano Venger, a u filmu se čuje da je Venjer (Венјер, mada liči i na Вењер), Odatle sledi na čovek koga smo svi znali kao Bjern Borga, u stvari se zove Bjern Borj? A pisac se u originalu preziva Larsson.

Strukturalno, roman je sastavljen iz omota, ili spoljašnjeg sloja (početak i kraj romana) – priči o časopisu Milenijum i Blumkvistovoj borbi protiv tajkuna Veneštrema, dok je unutrašnji sloj priča o potrazi za nestalom/ubijenom devojkom iz bogate porodice Vanger. Kao što i sam Blumkvist utvrdi, krimi zaplet je vrsta problema zaključane sobe (žrtva je nađena ubijena u sobi zaključanoj iznutra), samo što se ovde radi u ostrvu koje je u vremenu zločina potpuno odsečeno od kopna.

Napomena za čitaoce slabijeg stomaka: delovi romani su zaista teški, jer se bave nasiljem nad ženama, a Lašon ne beži od veoma žestokih opisa ili je bolje reći, ništa ne skriva, tj ne pošteđuje čitaoce.

Rešavanje zagonetke nestanka jeste glavno intelektualno zadovoljstvo čitanja, kao i u svakom krimiću, ali, daleko od toga da je najvažnije, i to ovaj roman čini malo manje krimićem, a malo više angažovanom literaturom. Zato, iako se krimi priča raspetljala čitavih 100 strana pre kraja, roman nije izgubio na motornoj vuči, šta-će-biti-dalje kvalitetu, jer nije razrešena tajna vezana za tajkuna, niti šta je sa Blumkvistom i Salander – a njihova priča se manje tiče toga ko je ubica, a više je o borbi protiv moćnih, bez obzira da li tu moć zloupotrebljavaju za silovanje i ubijanje žena ili za pljačkanje države. I za razliku od uobičajenog postupka gde je zločin i njegovo razrešavanje prednji plan krimi romana, a društvo, socijalni milje, vremena i navike pozadina (bez kojih, istina, krimić ne može da postoji za razliku od “ozbiljne” književnosti), Lašon se fokusira prvenstveno na društvene i porodične odnose, jer upravo u njima i leže uzroci zločina. Sve ostalo je posledica, i kako se upala pluća ne leči smanjivanjem temperature, tako se zlo ne iskorenjava hvatanjem zločinca, kaže Lašon. I upravo u ovom iskoraku u odnosu na klasični krimić oslobađa se glavni kvalitet romana. I, nadam se, objašnjava razlog takve čitanosti u Evropi.

Blumkvist, čak, u maloj izmeni u odnosu na žanrovska pravila, spava i sa ženom starijom od sebe!?

Švedska ni u romanima Heninga Mankela, niti u Lašonovim romanima ne liči na obećanu zemlju, ekonomske krize nailaze jedna za drugom, korupcija, neonacizam, ksenofobija nisu retke pojave. Plodno tle za krimiće. Zašto su u Srbiji onda tako retki?