A koja će biti sledeća knjiga?

Nicola Barker: Darkmans, uži izbor za Bukera 2007.  (te godine Bukera je dobila Anne Enright za The Gathering).

Izgleda da se u romanu ništa posebno ne dešava, ali na osnovu tridesetak strana koje sam pročitala do sad nekako je neodoljiv – još uvek ne znam zašto. Možda zato što Nikola ne brine o tome kako “treba pisati”, a vidi se da zna da piše, što je najbolja kombinacija od četiri moguće: znati/ne znati/smeti/ne smeti.

Nikoli Barker ima preveden jedan roman: Pet milja od Auter Houpa (Narodna knjiga 2003.)

ILI

Stig Lašon: Muškarci koji mrze žene, švedski krimić.

Pisac je bio novinar koji je umro pre nego što mu je knjiga postala hit, ali je stigao da napiše trilogiju, tako da ću imati šta da se čitam dalje, za slučaj da mi se svidi.

Možda je treš, a možda i nije? Navodno je film po romanu videlo mnogo Skandinavaca i pola miliona Francuza. E sad, da li to govori nešto o filmu ili o raznim evropskim nacijama? I naravno da film nema veze sa knjigom, ali moram da popunim nekako ovaj prostor.

ILI

Nešto što još uvek nije na polici pored kreveta?

Tvrđi krimić

Džejms Elroj: Američki tabloid
2005. Narodna knjiga, 575 strana
James Ellroy: American Tabloid, 1995.

Vrednost knjige, naravno, nije u tome koliko je slična stvarnosti, inače bi remek dela književnosti bila najdosadnije knjige u kojima junaci idu na posao, spavaju, spremaju, jedu i povremeno dožive stres. Ili, ako roman opisuje kako je i zašto Kenedi ubijen, nećemo tvrditi da je dobar zato što je otrkio pravog ubicu (bio to Harvi Li Osvald, ili neki plaćenik FBI-a, CIA-e, KGB-a, vanzemaljaca, mafije, Fidela Kastra), već zato što je dovoljno fiktivan (ili srpski rečeno, lažan) da mu poverujemo ono što nam priča. A Američki tabloid je dovoljno fiktivan da poverujemo ne samo u Elrojevu verziju šta se desilo 22. novembra 1963. u Dalasu, već i da poverujemo šta se desilo 12. marta 2003. u Beogradu.

Radnju nose tri glavna junaka: Kemper Bojd – agent FBI-a na zadatku špijuniranja Kenedijevih za račun Dž. Edgara Huvera, istovremeno i čovek od poverenja za CIA-u u vezi sa poslovima obaranja ili ubijanja Kastra, sa odrešenim rukama da radi šta god ne bi li namakao pare za finansiranje antikastrovskih Kubanaca i da, usput, zaradi i neki dolar za sebe, prodajom heriona, npr; Vord Litel, agent FBI-a, istovremeno i advokat mafioza, ucenjivač i iznuđivač za potrebe svojih poslodavaca, a ponekad i za lične potrebe; i Pit Bonduran, potrčko za tajkuna (nabavlja mu drogu, ucenjuje, smišlja tekstove za tajkunov tabloid u kojima opanjkava tajkunove neprijatelje – tabloid filuju podacima i FBI i CIA i mafija), ubija za mafiju i za sebe, diluje drogu, organizuje atentate na Kastra, pomaže sindikalnom vođi, Džimi Hofi, da ga ne osude za pronevere, korupciju…

Prevodilac je transkribovao Džejmsovo prezime kao Ilroj, ali to što je glupost odštampana i time postala zvanična, neće me sprečiti da pisca zovem onako kako se čita – i po engleskom i po Vuku – Elroj.

Tajkun u romanu je Hauard Hjuz, a važne uloge imaju razni kumovi Koza nostre, direktori i agenti FBI-a i CIA-e, korumpirani policajci, Kubanski kriminalci, članovi Kju kluks klana i drugih desničarskih organiizacija kojima praktično upravlja CIA…

Likovi su takvi, da kad bi neko došao i sve ih odjednom pobio, ne bi me bilo briga, ali roman se i ne bavi psihološkim aspektima junaka, u šta spada i moral; roman se bavi moralom države, odnosno bavi se načinom na koji država funkcioniše. Zato su glavni junak Američkog tabloida Sjedinjene Američke Države.

Semu Đankani (čikaškom kumu i jednom od likova u romanu)  pripisuje se rečenica da su CIA i mafija dve strane istog novčića. Sem namešta izbore za Kenedija, a da Kenedi to ne zna, očekujuči da će, kad za to dođe vreme, saopštiti i obezbediti miroljubivu koegzistenciju između vlasti i mafije, kao što je i uvek bilo. Kenedijevi, međutim, počinju sve više da kvare poslove i mafiji i CIA-i i FBI-ju, i, kao što znamo, snajper razreševa sve probleme ovog novčića.

Roman se završava nekoliko sekundi pre ubistva Kenedija, Elroj ne mora da nam govori o tome, poznato je svima šta se desilo u Dalasu 1963. Nastavak sledi u romanu The Cold Six-Thousand (2001. nije preveden kod nas), kao i u poslednjem delu ove trilogije Blood’s a Rover (2009.). Trilogija se zove Underworld U.S.A.
Poslednjih pedesetak strana romana malo su zbrzane za moj ukus – da, događaji se ubrzavaju, ali se i mnoge sporedne radnje razrešavaju – ovde se zbog prevelike brzine gubi na intezitetu i na uzbudljivosti.

Elroj piše prostim ili prosto-proširenem rečenicema, praktično nema zavisnih rečenica, što znači da se ništa objašnjava, ni o čemu se ne sudi – samo nam se saopštava šta se dešava, bez prideva, bez priloga, opisi su minimalni, akcija maksimalna.

Izlaze.
Fulo izbacuje kamionet iz brzine i gura na daske. Pit pali molotovljev koktel i ubacuju ga u kamionet.
Beže.
Plamen zahvata rezervoar. Impala eksplodira. Daske na doku pale se odmah zatim.

Ovakve rečenice, jednostavne i kratke, savršeno predstavljaju događaje; uglavnom ubistva, prebijanja, ucene, iživljavanja, koji se brzo ređaju jedan na drugim, motivisani samo pohlepom i voljom za moći. Dijalozi su, razumljivo, uglavnom u slengu kriminalaca. Osim dijaloga i ovih šturih rečenica, treći glavni način izražavanja su izveštaji, dokumenti, transkripti prisluškivanja, memorandumi državnih agencija, najviše FBI-ja – to je ono što glavni junak ima da kaže o svemu što se zbiva. Povremeno, Elroj daje i članke iz tabloida Haš-haš koji su uvek pisani po narudžbini. Čitaocima tabloida sve je jasno.

A i nama, ovde, šest godina kasnije, sve je jasno.

Ko mi ne veruje, neka čita American Tabloid na wiki