Argentinske udovice

Klaudija Pinjejro: Udovice četvrtka uveče

251 strana, Profil, 2010.

prevod sa španskog: Claudia Pineiro: Las viudas de los jueves

Roman počinje otkrićem trojice ubijenih muškaraca u bazenu jednog od njih, a onda se šeta napred i nazad u vremenu (u odnosu na ubistva) sve dok ne stigne do razrešenja misterije. Međutim, iako liči na krimić, u njegovoj suštini nije razrešenje toga ko je ili ko su ubice.

Polako nam se otkriva o kakvim se ljudima radi i kako funkcioniše njihova izolovana zajednica koju čine porodice koja žive u bogataškom naselju tridesetak kilometara od Buenos Airesa. Naselje je ograđeno žicom od ostatka sveta, strogo se proverava svako ko ulazi (i ne može svako da uđe) i samodovoljno je, u smislu da u krugu naselja postoje prodavnice, sportski tereni, kafei i restorani. Naravno, ne može svako da se doseli, nekretnine su veoma skupe (cenu im diže i golf teren koji se tu nalazi), i stroga pravila sve određuju, od vrste ograde, preko tipa kanta za đubre, pa sve do nacionalnosti eventualnih doseljenika (ovo je nepisano pravilo) – jevrejska prezimena se lako prepoznaju i eventualni pretendenti na useljevanje odmah odbijaju, ali je teško otkriti Jevrejke udate za Argentince, te se desi da se takve ipak uvuku. Stanovnici se trude da se izoluju čak i od svojih familija, očeva ili majki, braće i sestara i prijatelja koji više nisu dovoljno dobri ili tačnije rečeno, dovoljno bogati. Muškarci zarađaju basnoslovne pare, neki čak i legalno, a supruge ugrađuju silikone, organizuju dobrotvorne prodaje, šopinguju i užasno se dosađuju.

Roman pripovedaju najmanje dva pripovedača, jedna je protagonistkinja, takođe supruga u ovom visokom društvu, ali primorana da zarađuje kao agent za nekretnine, pošto joj muž ne radi, dok su drugi i treći i četvrti i dalji pripovedači neke druge supruge. Stalno sam se pitala koja supruga pripoveda šta, pokušavala da na osnovu raznih detalja zaključim, ali sam odustala kad sam shvatila da je poenta Klaudije Pinjejro baš u tome što da ne možete to da utvrdite, jer su supruge – pripovedačice nerazlučive, sve misle i žele isto, i sve žive na isti način.

Korice romana na kojima je poster za istoimeni filma nesumnjivo će pospešiti prodaju knjige, jedini problem je što će knjigu kupiti čitaoci (tačnije čitateljke) koji očekuju i vole nešto nalik na „Očajne domaćice“, i zaista glavne junakinje jesu očajne domaćice, ali ne na način koji bi se svideo fanovima serije, te je omot mač sa dve oštrice, knjiga će se kupovati, ali se neće dalje preporučivati.

Događaji iz spoljnog sveta se ne tiču mnogo naših protagonistkinja, i uglavnom saznajemo za njih ako ometaju godišnje odmore – npr novinar koji se zamerio nekom generalu ubijen je na plaži. No, kako u životu često biva, to što naše junakinje ne zanima spoljni svet, ne znači i da se spoljni svet ne interesuje za naše junakinje, šta više, što veća izolacija, a i samim tim i inuslacija, to šamar od prljavog, ružnog i zlog sveta biva neočekivaniji i bolniji, i zato roman počinje u vremena kada Argentina doživljava ekonomski bum i završava se u septembru 2001. sa žestokom ekonomskom krizom.

Zašto žene fudbalera, pevaljke i druge tzv slavne ličnosti odmah potroše pare na silikone? Verovatno zato što, kao i junakinje ovog romana, najbolje znaju da se sve kupuje i plaća, a pre svega i najviše od svega, drugi ljudi i žene. Ne održavate li sebe na nivou, vaš kupac će se odlučiti za neki drugi proizvod. I kad je društvo isto što i tržište, odnosno ne postoji ništa van društva što ne izlazi na pijacu da mu se tamo uspostavi vrednost, odnosno cena, i sve se meri samo tom cenom i dobrom prodajom, silikoni, golf tereni, brzi automobili, letovanja na Floridi i pre svega osećanje nadmoći nad jeftinijim i zato manje uspešnim, deluju kao obećanje večnosti, a opet kupuju se novcem, što znači da su lako dostupni.

Ne postoji vreme niti društvo koje novobogataše nije smatralo beskrupuloznim lopovima i prevarantima i koje se nije podsmevalo njihovoj vulgarnosti i primitivnosti, ali opet nema društva u kojem ne nastaju i ne nestaju, a nestaju samo dva načina: jedan je opisan u ovom romanu, a drugi je da uspeju da se održe bar jednu generaciju što je dovoljno da postanu starobogataši koji nisu ni beskrupulozni, ni lopovi, ni prevaranti, niti su vulgarni i primitivni. Ko bi rekao da je novac kao vino.

Vampirski novi svet

D​žastin Kronin – Prolaz

Laguna, str 950 (u dve knjige), 2010

(prvi deo od najavljene trilogije)

prevod: Goran Skrobonja

Justin Cronin – The Passage

Jedna sam od onih koji nisu pročitali „Gospodara prstenova“ pre nego što su gledali prvi film Tolkinove trilogije, što znači da sam prilično zakasnila sa čitanjem knjige namenjene školskom uzrastu, i odatle pretpostavljam da potiče moje ne preterano oduševljenje ovim klasikom epske fantastike. Odmah da napomenem, „Prolaz“ nije epska fantastika, i postoji drugi razlog zašto ga upoređujem sa „Gospodarom prstenova“, ali o tome malo kasnije.

Roman počinje dikensovski; devojka ostaje u drugom stanju sa oženjenim muškarcem, rađa devojčicu, i posle silnih nedaća postaje prostitutka da bi mogla da izdržava kćerku, i na kraju bude primorana da je napusti. Ova priča se vrlo rano povezuje sa drugim tokom radnje u kojem vojska testira novi virus na osuđenicima na smrt u specijalnoj ustanovi u Koloradu. Nije teško pogoditi šta će se desiti sa novim virusom, i otrpilike tri četvrtine romana odigravaju se u postapokaliptičnoj Americi, u kojoj su retki preživeli prinuđeni da obitavaju u dobro zaštićenim enklavama, dok ih okružuju i napadaju milioni „virusnih“ (bivših ljudi sada preobraženih u čudovišta zbog virusa).

Na kratko izgleda da vas roman postavlja na kraj vremena, ili kraj civilizacije, jer svet kakav poznajemo je ili propao ili zaboravljen (prošlo je sto godina, dakle više od ljudskog života), ali štos je u tome da smo, u stvari, na početku vremena ili civilizacije, jer ljudi na ruševinama starog nemaju drugu mogućnost nego da izgrade novo, i zato se roman dešava u mitsko vreme – vreme nastajanja civilizacije. Ironični preokret je da je „zlatno doba“, ili „izgubljeni raj“ upravo ono što mi sad živimo, jer šta god mislili o našem vremenu, u odnosu na svet u kojem se obitavaju preživeli, ono je idealno - imamo tekuću vodu i kanalizaciju, novu odeću i smemo da se šetamo posle sumraka.

Klasični realistički postupak služi da opiše vremena koja nisu mitska, dakle, ona koja ne opisuju ni nastanak, niti kraj civilizacije, već ono što je između. S druge strane, kako se ne pišu (pevaju i pamte) mitovi i epovi, izgleda da se jedino žanrovska književnost bavi kataklizmom, bez obzira da li kataklizma upravo počinje ili je malopre završena, i u tom smislu ovaj roman je romaneskna obrada mita, na način na koji je to i „Gospodar prstenova“.

Ono što čini ovaj roman velikim delom žanra jesu preokreti i delovi priče koji su neobični, novi, zanimljivi, uzbudljivi i neočekivani; i često izgleda kao da su samo uzgred spomenuti, nenametljivo, ali efektno; na primer, neko kaže kako nikad nije video zvezde na noćnom nebu i naravno da se pitate šta se desilo sa zvezdama, ali ubrzo dobijate odgovor koji objašnjava zvezde, ali i govori o načinu života ovih ljudi; ili događaji u Las Vegasu koji su književno najprijatnije, a za čitaoca najneprijatnije iznenađenje, neočekivani, ali kad bolje razmislite, vrlo logični.

Kronin priča o izdvajanju dece od odraslih i izolovanju u „skloništu“ zato da bi se sačuvala od strašne istine da virusni postoje, i o trenutku kad im učiteljica saopštava tu strašnu istinu, što je istovremeno završetak detinjstva, dakle, neka vrsta obreda prelaza (u antropološkom smislu) i otkrivanje smrti. Ovo je jedan od obreda koje nova civilizacija uspostavlja, i koji se kao motiv razvija kroz roman. Učiteljica tako, od nekog u koga deca imaju apsolutno poverenje, postaje najomraženija osoba, jer od nje saznaju kako će u budućnosti živeti.​ I ovo je konstrukcija mita o sudbini tragičkog junaka – onog koji otkriva istinu ljudima, sa ironičnim obrtom da je u pitanju učiteljica, dakle, neko ko u našem vremenu – u „izgubljenom raju“ za likove romana, ima sasvim prozaično zanimanje.

Još uvek nije jasno kako virus zaista zaražava ljude, da li je zaista neophodno da virusni ugrize čoveka? Kakva je uloga devojčice koja ima mesijanske osobine? Šta je sa ostatkom sveta, da li su virusni prešli okeane i zarazili celu Zemlju? Na sva ta pitanja ćemo verovatno dobiti odgovore u naredna dva nastavka.

Najveći deo romana posvećen je likovima i događajima u izolovanoj ljudskoj zajednici negde u Kaliforniji, njihovim međusobnim odnosima, ustrojstvu društva – prilično egalitarnim za date uslove (koliko znam, što manje bogatstva i mira, to više ugnjetavanja i nejednakosti) i svakodnevnoj borbi za opstanak. Povremeno mi je izgledalo kao da ima previše likova, ali sam brzo shvatila da problem nije u broju, već u praktično nepostojećoj karakterizaciji – ako likove raspoznajete samo po imenima, onda vam deluje kao da nemaju nikakvu funkciju, osim da budu spomenuti. I upravo u ovom pominjanju je kvaka, koliko god delovalo kao loše rešenje, i ovo daje romanu epsku širinu, nešto kao spisak brodovlja sa početka Ilijade, tek da se zna koliko ih učestvuje u akciji, makar se ništa posebno ne bude pevalo o njima.

Karakterizacija važnijih likova daleko je od blistave; nesigurni (ali-uopšte-ne-sumnjamo) budući heroj, žestoka i hrabra crvenokosa devojka, simpatični, ali ne i seksi kompjuterski stručnjak, kurva dobrog srca, efbiajevac dobrog srca, monahinja dobrog srca, osuđeni ubica dobrog srca… ali u žanru karakterizacija nije posebno bitna, tačnije rečeno, likovi će biti onakvi kakvi bi trebalo da se svide prosečnom čitaocu datog (pod)žanra.

(SPOILER)

U klasičnom vesternu, na primer, banditi dolaze u grad da ga opljačaju i preuzmu vlast u njemu. Niko iz grada ne može da im se suprostavi, jer niko nije dovoljno loš (u Hamletovom smislu „moram da budem loš da bi bio dobar“, tj moram da ubijem strica da bi pravda bila ispunjena), i jedino neko ko takođe dolazi spolja, i ima osobine bandita, ali nije bandit, ili makar nije više, može da se odupre napadu. I taj je glavni junak vesterna. Ova žanrovska matrica funkcioniše i u „Prolazu“, devojčica je zaražena virusom, ali je virus nije pretvorio u čudovište, te je ona i sa ove i sa one strane, i jedino ona može – pretpostavljamo – da pobedi virusne.

(KRAJ SPOILER-A)

Kronin je uspeo da zadrži sve ono što žanrovske knjige čini tako čitanim, a da istovremeno ne zapostavi ni ono što  „visoku književnost“ čini visokom – istragu i istinu u svetu koja nije zabavna, ne podilazi čitaocu, ali tera na razmišljanje.

Radujem se nastavcima.

Nađeni Buker

J. G. Farrell: Troubles

Džejms Gordon Farel: Nevolje

Flamingo, 446 pp, 1970.

Mono i manjana, 2010.

Znam da se ponavljam; imala sam naslov „Vreme za bukera“, a sad „Nađeni buker“, ali šta ću kad je ovo naslov koji idealno opisuje, tačnije prevodi o kojoj se knjizi radi. Zbog promena uslova za prijavljivanje knjiga za nagradu „Buker“, dogodilo se da je 1970. jedan deo objavljenih romana nije mogao da konkuriše. Ta nepravda je ispravljena ove godine, kad je izabrano sedam od tih baksuznih romana i ogranizovano glasanje na internetu za najbolji, pod nazivom „Izgubljeni Buker“. Pobednik je Dž. Dž. Farel sa romanom „Nevolje“, i sudeći po tome kakav je roman izabrala čitalačka publika, bolje da ubuduće čujemo glas naroda, a ne žirija. Iako nisam čitala druge knjige koje se ušle u taj izbor iz 1970. (čitala sam romane Mjuriel Spark, ali ne i knjigu iz ovog izbora) volela bih da me neko ubedi da je drugi roman zaslužio nagradu, jer „Nevolje“ su toliko dobre da bi bolja knjiga morala biti remek delo.

U međuvremenu (čitala sam roman u aprilu) ovaj roman je prevden na srpski i objavljen u novembru, a izdavač je „Mono i manjana“.

„Nevolje“ počinju dolaskom engleskog majora Arčera u malo mesto u Irskoj, odmah posle prvog svetskog rata, u kojem će sresti i, pretpostavljamo, oženiti svojom verenicom iz bogate anglo-irske porodice, dakle, protestantkinjom. Major se ne seća baš najbolje kako je došlo do toga da se vere; jesu se upoznali dok je on bio na odsustvu za vreme rata, a u vrtlogu užasnih ratnih događaja i straha od smrti, prijala mu je životnost ideje o veridbi i braku. Njih dvoje su se redovno dopisivali za vreme rata, verenica je pisala o svim psima svog oca, o komšijama i prijateljicama, ali, na primer, nikad nije pomenula da ima brata što će major otkriti tek kad stigne u Irsku. No, kao i mnoge druge neobične i neočekivane stvari, kojih će biti sve više, major će i ovu pripisati činjenici da se nalazi u Irskoj i da ima posla sa Ircima.

Ovo je drugi Buker za Farela, prvog je osvojio za „Opsadu Krišnapura“ (The Siege of Krishnapure) koja, ako se ne varam, kod nas nije prevedena. Zajedno sa romanom The Singapure Grip, i „Opsadom Krišnapura“, „Nevolje“ čine vrlo labavu trilogiju poznatu pod nazivom „Imperija“, pošto se sva tri bave propašću britanske imperije, u Irskoj, Indiji i Singapuru.

Vereničin otac je vlasnik hotela „Mažestik“ u kojem njegova porodica i živi. Hotel je doživeo svoje najslavnije dane krajem prethodnog stoleća, kada su teniski i golf tereni, bazeni, soba u kojoj raste egzotično bilje i drveće, balska dvorana, saloni i sobe ugošćavali stotine bogatih gostiju. Major se useljeva u hotel i provodi dane šetajući se po njemu i čekajući da se sretne sa verenicom koja više ne izlazi iz svoje sobe. Niko mu ništa ne govori, a on zaključuje šta se dešava po tome kakvi se obroci nose u vereničinu sobu i koliko nepojedene hrane se vraća iz sobe.

Vreme prolazi, i polako otkrivamo i šta se dešava van hotela, uglavnom kroz novinske članke ili razgovore gostiju i domaćina, IRA i Šin Fejn su u punom zamahu, Irska je pobunjena, a Englezi jedva održavaju vlast tako što šalju sve više vojske.  Za to vreme, hotel propada, ostaju samo udovice i usedelice  koje nemaju kud, mačke se razmnožavaju i okupiraju gotovo sve sobe, korenje drveća ruši zidove, terase se odvaljuju, posluga beži, a vlasnik brine samo o tome da zaštiti skulpturu kraljice Viktorije od Iraca koji žele da je sruše.

Nije teško zaključiti da „Mažestik“ predstavlja britansku imperiju, a da je propadanje hotela raspad imperije, i za mene je najzanimljiviji aspekt romana upravo to hodanje po oštrici alegorije – alegoriju sam oduvek smatrala jedino dobrom u uslovima kad pisci nemaju drugog načina da predstave svet kakav jeste  (na primer, u diktaturama), za sve drugo, alegorija je kao da ste obukli kaput pre tuširanja: kaput je lep i štiti od zime, ali čemu služi? – hotel propada onako kao što propadaju zgrade, a ne imperije, gosti nisu Englezi koji su tu da vladaju usprkos željama domaćina, već siromašne žene, a glavni junak nije ni za Engleze, ni za Irce, najveći deo romana on i ne zna tačno šta se dešava i zašto,  pokušava da otkrije, i na kraju, da nađe nekakvu, bilo kakvu logiku i  smisao u svemu, i u hotelu i van hotela. Zato, „Mažestik“ jeste britanska imperija, ali je i samo hotel koji se ne održava, i u ovome se krije jedan od najduhovitijih strana romana, alegorija umanjuje tragičnost situacije, i samim tim omogućava humor, koji je opet dovoljno crn i oštar da nas vrati u realnost života.

Farel se, međutim, ne zadovoljava samo humorom, već u srce priče postavlja lik majora koji vam polako prirasta za srce;  u početku, on sam nije kontaktu sa sobom (kako to vole da kažu psiholozi), pa zato ni sa čitaocima, ali kako vreme prolazi, prevladava ratne traume, zaljubljuje se i preuzima sve više odgovornosti za hotel i za njegove goste, ne zato što je preduzetan, već zato što nema nikog dovoljno normalnog da to uradi.

I tako, četrdeset godina posle objavljivanja „Nevolje“ usrećuju i srce i um čitaoca, što je sasvim dovoljno da roman može da se proglasi klasikom engleske književnosti.

Knjiga smeha i zaborava

Milan Kundera: Knjiga smeha i zaborava,

Milan Kundera: The Book of Laughter and Forgetting,

Faber & Faber, 312 pp, 2000

prvo češko izdanje 1978.

Roman se sastoji od sedam priča koje su tematski povezane:  sve govore o smehu i o zaboravu, i sve su, na neki način, posledica sovjetske okupacije Čehoslovačke 1968.

Kundera briljira kad piše o tome kako ljudi misle i kako se ponašaju u običnim životnim situacijama, njegovi likovi su toliko ubedljivi i živi da mu ne verujem čak ni kad kaže da ih izmišlja u trenutku pripovedanja (u retkom metafikcionalnom izletu), i zato roman doživljavam, ne kao knjigu o smehu, niti o zaboravu, već kao knjigu o svakodnevnim i gotovo trivijalnim manipulacijama koji ljudi čine da bi dobili ono sto žele, a za likove ovog romana to su uglavnom male želje, i vrlo često, seks. Roman opisuje i nesporazume koji su se mogli lako rešiti samo da su jednostavne stvari izrečene, ali nisu.  Kad je u minimalističkom fonu i kad su mu tema ljudski odnosi, Kundera piše bez psihologiziranja, kaže manje, a ne više nego što treba:

Išao je s njom na železničku stanicu, ona već uzbuđena zato što će sedeti u svom kupeu i prizivati u sećanje sve što se desilo.

Roman  sadrži i  filozofske, ili tačnije, esejističke pasaže koji se ne mogu zaboraviti, a ponekad su i smešni,  kao onaj o vranama u evropskim gradovima, ili o Betovenovoj muzici, i koji bez trenja sastavljaju i nastavljaju priče.

Najbolja deo romana za mene je Priča o Tamini koja iz uobičajenog realističkog postupka i miljea, iznenada prelazi u magični realizam, i mada pretpostavljamo da promena nastaje zato što Tamina umire, sve sto se Tamini dalje dešava ima osobinu sna u kojem vam se dešavaju čudne i neprijatne stvari, a vi ništa ne možete da promenite, jer ste u snu – magični realizam u svom najboljem izdanju; kada kroz književnost proživaljavate nešto što je potpuno strano i nemoguće, ali ipak PROŽIVLJAVATE.

Kundera je već godinama francuski pisac, prevodioci su upućeni i na francuski i na češki tekst romana, a poslednja dva-tri romana su izašla na francuskom. Prošle godine, kad sam tražila da kupin roman na srpskom, gotovo da ništa od Kundera nisam mogla da nađem, izuzev ovog engleskog prevoda.

Kundera je jedan od onih pisac koji kad je dobar, onda je izuzetno dobar, a kad je loš, bude nepodnošljivo loš, paragrafi i paragrafi u romanu zvuče kao najobičniji politički traktati, a pod politikom ne mislim samo na odnos prema sovjetskom režimu, već i Kunderinu neskrivenu mržnju prema rok muzici (na primer, odlomak o gitarama koje donose zaborav, profanišu seks i debilizuju ljude) i feminizmu koji je ne samo glup i ostrašćen (baš kao i komunizam) već je, a to je očigledno za Kunderu najveće zlo, uzrok što žene više ne rade ono što muškarci hoće.

Profanacija seksa je bitna tema, razrađena posebno u poslednjoj priči, „Granica“ koja, čini mi se, treba da služi kao neka vrsta zaključka, u najmanju ruku motiv šešira iz prve priče se ponavlja – i to prema obrascu koji je prvi opisao niko drugi nego Karl Marks – dakle, u prvoj priči motiv se iskazuje kao tragedija, u poslednjoj priči kao farsa. I, na žalost, Kundera je baš na kraju romana pada u svoje najgore izadnje:  čemu služi pričica o dvoje ljubavnika koji pošto su došli na orgije budu primorani od strane zle organizatorke Barbare da spavaju i sa svim drugima, a ne samo jedno sa drugim, da li treba da ih žalimo zato što su Barbarine zrtve (ili žrtve feminizma, rok muzike, profanizacije seksa, ruskih tenkova) ili su samo dva glupaka koji ne znaju šta se radi na orgijama?

Moj konačni utisak je da „Knjiga smeha i zaborava“ ostala u godinama u kojima je napisana (kraj sedamdesetih), što znači da i dalje funkcioniše samo kao roman svog doba koji ne može da transcendira u vremenu, jer su ga zaustavili rok muzika, feminizam i Sovjeti.

Prazna japanska matrjoška

Haruki Murakami: Okorela zemlja čuda i Kraj sveta

Geopoetika, 2009. strana 586 (prevod sa japanskog Nataša Tomić)

Roman se sastoji od dve priče, „Okorele zemlje čuda“ i „Kraja sveta“. Prva storija nas vodi kroz nevolje kalkulusa – tipa koji radi kao tako što šifrira podatke u glavi što se smatra sigurnijim i boljim od bilo kojeg (neživog) algoritma, i na taj način ih štiti od zloupotreba, a zaplet počinje specijalnim zadatkom koji dobija od izvesnog dede profesora. Radnja se dešava u Tokiju 1985. (ovo znamo pošto nam se kaže da je prošlo 15 godina od smrti Džima Morisona) u svetu koji je vrlo nalik svetu iz osamdesetih (sluša se Polis i Duran i Duran, gledaju se filmovi na VHS-u), ali s druge strane, postoji nekakva državna firma (ili organizacija) koja šifrira podatake i postoje neprijatelji, nekakva vrsta hakera (krakeri) koji žele da se domognu tih podataka, dok ispod podzemne železnice žive crnomraci koji povremeno pojedu zabasalog tokijca. Druga priča, „Kraj sveta“  je o čoveku koji dolazi u nepoznati grad daleko od bilo koje tehnologije dvadesetog veka, a da ne zna ni zašto ni kako se tu našao, ali polako počinje da shvata kako je grad organizovan, šta se dešava sa životinjama koje žive van grada, šta radi čuvar grada, itd.  Ove dve priče idu naizmenično, poglavlje jedne pa poglavlje druge, sve do kraja romana.

Naravno da vas mami da čitate kako biste videli zašto i kako se ove dve priče povezuju.

U početku, prva – kiberpank priča mi je delovala zanimljivije, ali posle prvog ulaska u podzemlje  (klasična inicijacija junaka), sledi i drugi koji je dosadan i predugo traje, i zauzima oko trećine  zapleta „Okorele zemlje čuda“. I mada je povremeno uzbudljiv, uglavnom je nezanimljiv, a kad se pročita cela knjiga, jasno je nepotreban u toj dužini i širini. Na kraju, kad bucmasta devojka treći put ode da spasi dedu – što nam se otkriva u kratkom telefionskom razgovoru – ona to očigledno obavi lako i brzo, i ne mogu, a da se ne pitam što smo se mi onda toliko mučili sve sa glavnim junakom i bucmastom devojkom na stotine strana?

Druga priča nalik je bajci, u smislu neodređenosti vremena i prostora, „grad“ ne podseća ni na jedan grad koji znamo i ima sporiji početak, ali bolji razvoj od prve. Ispraznost likova je smislena, a izmeštenost funkcioniše i u kontekstu romana i u kontekstu mirnijeg i refleksivnijeg pripovedanja.

Nijedna lik nema ime, nego ima opis, npr, „bucmasta devojka“, njen deda je „deda“, tu je i „devojka koja radi u biblioteci“, a ne znamo ni kako se zovu glavni junaci prve i druge priče.

Sama ideja kako i zašto se ove dve priče ukrštaju je originalna u smislu same književne tehnike, ali otkrivanje tajne  nadugačko i naširoko prepriča deda profesor na dvadesetak strana monologa ispresecanog kratkim potpitanjima i uzvicima iznenađenja glavnog junaka, i to se dešava već negde na oko 2/3 romana.

Glavni junak prve priče ima tridest i pet godina njegov svet su pivo, viski, ploče, fina odela i zgodne ženske. Emotivna zrelost je negde na nivou pre puberteta, a jedini dokaz da se pubertet ipak desio je to što je opterećen seksom, a vrhunsko žrtvovanje i znak zrelosti koja će doći je odbijanje seksa sa ženama koje se nude. A nude se sve i stalno. Ženski likovi svi odreda imaju funkciju da hoće seks sa glavnim junakom i taman je takva i njihova dubina.

Ne sporim da postoje muškarci emotivnog nivoa glavnog junaka, ali problem je u tome  što nam je junak predstavljen kao izuzetan i važan, a njegova podsvest kao ključna za, u najmanju ruku, ceo svet. Papirni likovi su katastrofalni za roman čija je glavna tema podsvest – jer ovde sve pršti od Frojda, iako se bečki šarlatan ne imenuje. I razrešenje stiže sa sazrevanjem glavnog junaka, on počinje da primećuje ono što ranije nije primećivao, i stiže, recimo do nivoa šesnaestogodišnjakinje, sa taman tim načinom izražavanja i nivoom razumevanja sveta.

Glavni junak čita Turgenjeva, Dostojevskog (citira i tumači Aljošu Karamazova na nivou srednjoškolskog domaćeg rada!?) Balzaka i Boba Dilana sa verovatno najbezveznijom asocijacijom ikada;  prve priče se završava se time  što glavni junak sluša A-hard rain is gonna fall, i osim ako ovo ne treba da nas uputi da je kraj romana u stvari početak nuklearnog rata – a ako je tako, onda je ovo jedina stvar koja nas u celom romanu referencira na to – onda ne znam čemu služi.  Ili je roman samo ukrašen spiskom Murakamiju omiljenih Dilanovih pesama? Ili omiljenih pesama glavnog junaka, što onda služi kao neka vrsta karakterizacije, ali čak ni to nije zabavno, jer kome Blowin in the wind može biti omiljena, a da ima preko trinaest godina? No, kako je zrelost glavnog lika taman na tom nivou, ne mogu da kažem da Murakami nije konzistentan.

Pomislila sam da bi rešenje moglo da se invertuje, jer sam očekivala nekakav preokret (dala sam ga u spoiler-u), bilo šta što nas ne bi vodilo u objašnjenje koje nam je već odavno poznato, ali to se ne dešava.

spoiler:

Preokret u smislu da je junakova svest predstavljena događajima u neobičnom gradu, a da je mu je, u stvari, podsvest zatvorena u Tokio 1985.

kraj spolier-a

Ukratko, ni likovi ni zaplet, ni rečenice, samo par originalnih ideja razvučenih na skoro 500 strana.

Gubitnici, ministri i eskadroni smrti

Roberto Bolano: Nazi Literature in Americas

Picador, 2009, strana

špansko izdanje Literatura nazi en América, 1996.

Roberto Bolanjo: Nacistička književnost u Amerikama (nije prevedeno na srpski)

Roberto Bolanjo: Udaljena zvezda

Svetovi, 2005. strana 157, prevod sa španskog Estrella distante (1996.) Igor Marojević

Roberto Bolanjo, s obzirom da ne pripada engleskom govornom području  solidno je prevođen na srpski. Zaslugom Igora Marojevića, objavljene su mu tri knjige: Udaljena zvezda (Svetovi), Čile noću (Laguna) i Isprave za ples (Svetovi), a sprema se izdanje Bolanjovog poslednjeg romana 2666 koji su španski, a i američki kritičari, proglasili za remek delo.

Bolanjo je pre svega politički pisac, odnosno autor čije su glavne teme diktatorski režim i odnos pisca i vlasti. Ovo su ne tako retke teme u književnosti, najviše zato što su pisci vole da se mešaju u politiku (češće i više nego ostali umetnici) i zato što su političari strpeli od knjiga (više ne, pošto ozbiljne knjige malo ko čita). I kako je Bolanjov rodni Čile pod Pinočeom bio desničarska dikatatura, kao i većina latinoameričkih, nacistički nastrojeni pisci su ideološki bili „na vlasti“, tako da ova knjiga nije o pobuni i stradanjima protivnika režima, već, u svojim nastrašnijim delovima, o saradnji sa režimom – od navijanja (i još ponečeg) za fudbalske timove, preko ministrovanja do likvidiranja političkih protivnika, a u svojim najsmešnijem delovima o nesreći ovih umetnika što ih niko ne razume kao ljude, a posebno ne kao pisce.

Nacistička književnost u Amerikama napisana je kao enciklopedija u kojoj svaki pisac ima svoju odrednicu, mada su pisci grupisani po različitim principima, npr „Arijevsko bratstvo“ ili „Mendelusin klan“ (izvinjavam se ako pogrešim u transkripciji španskih imena) ili … , Pored odrednica o piscima, Bolanjo u dodatku „Epilog za čudovišta“ daje  i spisak manje bitnih aktera, saradnika, pomoćnika, urednika, kritičara, kao i spisak časopisa u kojima su narečeni objavljivali svoja dela.

„Nacisitčka književnost u Amerikama“ je enciklopedija u smislu u kojem je Hazarski rečnik – rečnik, dakle, iako je knjiga organizovana u odrednice, ona je ipak roman,  zato što su u pitanju izmišljeni ljudi , tj nepostojeći pisci, što nas uvodi u domen fikcije i zato što životi i dela tih ljudi, odnosno likova, grade narativne tokove koji je ponekad ukrštaju i prepliću, a koji tvore fiktivnu stvarnost određenog vremena i prostora – južne i severne Amerike krajem dvadesetog i početkom dvadeset i prvog veka – što jeste poenta romana, bez obzira da li se radi o „Ratu i miru“,  „Gospođi Dalovej“, ili „Nacističkoj književnosti u Amerikama“. I zato što poslednja odrednica „Ozloglašeni  Ramirez Hofman“  zaključuje knjigu tako što preokreće situaciju kreiranu svim prethodnim odrednicama, odnosno pričama i otkriva naratora. Ovakav preokret, od svih književnih formi, može da postoji samo u romanu.

Ovaj roman je duhovit i zabavan.

Akteri romana su žestoki desničari, nacionalisti, nacisti, i manje-više patološke ličnosti. neki od njih davno mrtvi, neki od njih još uvek živi (za sve su date godine rođenja i smrti, i neki od njih umiru u dvadesetim godinama ovog veka. Neki od njih, tačnije većina, teški su gubitnici, kakvi samo mogu da budu nečitani pesnici, oni objavljaju i štampaju i niko ih ne čita, i oni i dalje uporno pišu.

Kao i svi desničari, oni pate za izgubljenim rajem u kojem se znalo ko šta radi, i što je još bitnije ko šta ne sme da se radi. A onda su došli neprijatelji, đavo, žene, buntovnici, siromašni, Jevreji, crnci, indijanci, homoseksualci i pokvarili idealni svet. Odatle je jasno da je jedino rešenje da se povrati raj jeste istrebiti sve koje ga kvare, osim što bi naravno žene zbog očiglednog razloga produženja vrste (i seksa) ipak morale nekako da se ostave, ali pod čvrstom kontrolom (bose, trudne i u kuhinji).

Do samog kraja nije jasno ko piše enciklopediju, mada smo navikli da su enciklopedijske odrednice uvek bezlične i objektivne, u smislu da navode samo činjenice, mesta i vremena rođenja, života i smrti, bibliografije, ali naravno da nije tako, ni Britanika nije bezlična, a kamoli objektivna, za početak neko je izabrao šta će ući u enciklopediju, a šta neće, i od onog šta će ući, kako će biti predstavljeno, dovoljan je samo jedan pridev ili neobična imenica ili glagol, ili čak i sveza, na primer „a“ umesto „i“, da potpuno promeni značenje. Autor ove enciklopedije upravo ima u vidu kako se enciklopedije pišu i kako se u njima manipiluše građom – sve izgleda objektivno, suvo, logično, saopštavaju nam se činjenice o životu i delima.  Ali niz rečenica kao što je:

Pobijanje Monetskjea (620 strana) izašlo mu je 1930. a 1932. pojavilo se Pobijanje Rusoa (605 strana).

Tokom 1935. proveo je četiri meseca u klinici za mentalno obolele u Petropolisu.

Jevrejsko pitanje u Evropi sa memorandumom o brazilskom pitanju, izašlo je 1937. i uobičajeno je obimna knjiga (552 strane) u kojoj Fonten objašnjava pretnje koje bi rašireno mešanje između rasa predstavljavalo za brazilsko društvo (nered, promiskuitet, kriminal).

teško može biti objektivan, iako strogo uzevši saopštava samo biografske činjenice. Ovaj ton najviše liči na Borhesa, ali efekat koji  Bolanjo postiže je da ironizuje velikog ironizatora, jer kopira njegov poznati,  kvazi-nepristrasni i ravni način izražavanja, uz bitan zaokret: dok je Borhes ezoteričan i konzervativan, a ironija mu je usmerena protiv realnog i liberalnog, Bolanjo je na suprotnoj ideološkoj poziciji, sa ezoteričnim se sprda, a realnost je ta koja je strašna i opasna.

Poslednja odrednica o Ramirezu Hofmanu istovremeno je i osnova za novu knjigu „Udaljena zvezda“ i to Bolanjo i saopštava u uvodu ove novele u kojoj se glavni junak više ne zove Hofman već Vajder.  Vajder nije gubitnik, on je prvo špijun među pesnicima levičarima, a kad hunta otme vlast,  član eskadrona smrti, i poručnik-pilot, a usput i pesnik koje piše pesme po nebu izbacivanjem dima iz aviona u slavu Čilea i smrti. Narator priče, iako poznaje Vajdera od ranije, prvu njegovu pesmu pročita iz zatvorskog dvorišta u koje ga je smestio novi Pinočeov režim. Mnogo godina kasnije, hunta je poražena, Vajder se krije u Evropi, a naš narator preuzima važnu ulogu u razrešenju Hofmanove sudbine.

Sticajem okolnosti, ove dve knjige sam čitala sam redom kojem su izašle (u Španiji), dakle prvo Nacističku literauru, pa onda Udaljenu zvezdu, i zbog toga mi je Udaljena zvezda delovala kao razrada i proširavanje priče o zloglasnom Ramirezu. Da je bilo obrnuto, verovatno bi mi odrednica iz Nacističke književnost izgledala kao sažimanje i fokusiranje u odnosu na novelu.

No, u ove verzije iste priče, izdvajaju se četiri neuralgične tačke: ubistva koji počini Ramirez Hofman/Karlos Vajder, njegov prvi pesnički spektakl na nebu, izložba fotografija koju predstavlja svojim gostima i konačno, razrešenje u Španiji. Pripovedanje je lično, jer narator poznaje Hofmana/Vajder, više nismo ni formalno u domenu enciklopedije, nema više ni nabrajanja, niti bibliografije, izašli smo iz istorije razvrstane po nepristrasnim odrednicama i ušli u strastvenu storiju, a ta storija govori više o istoriji nego bilo koja enciklopedija. I to je, mislim, najvažnija poenta „Nacističke književnosti u Amerikama“.

Simonsova uteha

Den Simons: Strvinarska uteha

u tri knjige, Otvaranje, Središnica, Završnica, Laguna 2005.

„Strvinarska uteha“ je priča o ljudima – vampirima uma – koji poseduju izuzetno retku sposobnost da mislima kontrolišu drugog čoveka tako što uđu „u glavu“  žrtve i onda upravljaju njom kao marionetom. Na početku romana srećemo se sa esesovskim poručnikom koji ovu moć zloupotrebljava nad zatvorenicima u konclogoru, a onda se radnja prebacuje u osamdesete godine prošlog veka, na susret troje starih vampira uma (jedan od njih je narečeni esesovac), i njihov međusobni obračun u koji uključuju i žrtvuju pione (druge ljude kojima upravljaju). Ovaj okršaj će privući troje protagonista, mladu crnkinju čiji je otac stradao zbog vampira uma, lokalnog šerifa, i Jevrejina koji je preživeo logore i traži esesovskog poručnika da mu se osveti. Naši junaci jure jedinu preživelu iz ove borbe, ali moramo imati u vidu i horor obrazac po kojem se uvek ispostavi da je neko ko je mrtav, u stvari nije. Uključuju se drugi vampiri uma koji spremaju svoju godišnju „igru“ sa žrtvama na privatnom ostrvu najbogatijeg i majmoćnijeg među njima, i nemamo sumnje gde će se i kad dogoditi konačni rasplet.

Sam čin ulaska u um je opisan kao vrsta silovanja, nasilni i neodbranjivi upad u svest, i izaziva istovremenu odvratnost i grozni strah i kod žrtve i kod čitaoca, te horor ovde funkcioniše u svom najosnovnijem i zato i najboljem vidu – prenosi osećanje užasa.

Strvinarska uteha može da se tumači i kao metafora sukoba potlačenih i gospodara, pošto su glavni zlikovci esesovski oficir i veoma imućni i moćni Amerikanci, holivudski producenti i bogate južnjačke gospođe, a suprostavljaju im se siromašni crnci, crnkinje i Jevreji (sve sa MOSAD-om!?). Vlast ima razne načine i mehanizme da tera ljude da misle onako kako vlast želi,  da ih primorava da joj služe ili da ih ubija, ili da ubijaju za nju, i Simonsova osnovna tematska zamisao je da transponira i pojačava ideju manipulacije ljudima kroz neku vrstu materijalizacije – zloupotreba omogućena društvenom hijerarhijom u romanu biva opredmećena kroz zloupotrebu omogućenu posebnim psihofizičkim moćima.

Rešenje kako se može odbraniti od silovanja uma mi se izuzetno svidelo, efektno je i inteligentno, jer se zasniva se na samom zapletu tj karakterima junaka i antagoniste,  i zato što dejstvuje ne samo kao kazna za zlikovce, već i kao vrsta posvete svim žrtvama.

Roman je izuzetak po tome što prikazuje romansu između crnkinje i belca, što izgleda da je u SAD strašniji zločin od svih drugih, nešto što se ne sme opisivati u knjigama, a kamoli prikazati u filmovima – videla sam više filmova u kojima se vole zemljani i vanzemaljci nego onih u kojima se vole belci i crnci.

Na žalost, kako Simons hoće da eskalira radnju – više nisu individualne zloupotrebe i samim tim indivdualne traume u igri, već se plan romana prebacuje na nacionalni – roman počinje da gubi integritet – da pojasnim šta pod ovim mislim: ako neki ljudi (dvadesetak na celom svetu) mogu da mislima kontrolišu druge ljude i to ako su u njihovoj blizini i samo jednog čoveka i ako mogu da godinama dugim treningom „uslove“ kontrolisane ljude tako da ne moraju stalno da ih nadgledaju, onda sve ovo, pošto je vrlo retko i pojedinačno, ne može da menja realnost kakva nam je poznata. I prvi deo „Strvinarske utehe“ tako i opisuje našu stvarnost, dakle, ne računajući ove izuzetke, stvarnost romana jeste naša stvarnost. Međutim, u drugom delu romana ispada da neki vampiri uma mogu da kontrolišu koliko god hoće ljudi odjednom, i to na daljinu, i time je  integritet romana narušen, jer takva pretpostavka bitno menja realnost postojećeg sveta, te ona ne može biti ista kao naša stvarnost, i roman je MORA opisati kao drugačiju od naše, ali to ne čini.

Slažem se da neke knjige zahtevaju da suspendujete nevericu, ali se ne slažem sa zahtevom da suspendujete logiku, a to se traži od čitaoca u ovom romanu.

Moralne dileme junaka se razrešavaju u dve reči, ali zato opisi udaraca, tuča, mučenja i silovanja prostiru se na čitave strane. Druga knjiga (Središnjica) bi pre mogla da se zove drugi deo (Film) pošto ne znam čemu služe beskrajni opisi akcija, ko je koga napao i kako, osim kao predložak za Holivud; ceo podzaplet u Džermantaunu je preteran, predugačak i preakcioni, i ako bi se izbacio iz romana, roman ne da ne bi izgubio, već bi dobio na intenzitetu. Naravno da je žanr u pitanju i to horor žanr, i s jedne strane je razumljivo što je tako, ali s druge strane, ovo stoji kao očigledan dokaz da se knjiga ne uzdiže izvan žanra, pošto robuje  konvencijama žanra. Šteta, jer Simons je odlično počeo, i još bolje završio, postavio zanimljiva pitanja, na neka od njih pametno i maštovito odgovorio, ali šta to vredi, kad ma o čemu govorio, mora da govori tako da petnaestogodišnji tinejdžeri budu zadovoljni količinom krvi i prosutih creva, a na to se potroši mnogo prostora u romanu, i još više vremena čitaoca.

Neverovatno je, ali Simons nije shvatio da je mnogo jezivije čitati o tome kako vam tuđa svest ulazi u glavu i primorava vas da radite što ona želi nego čitati o zombiranom klincu koji kosom odseca glave članovima crnačkih bandi u nekom getu.

Do pola, a od pola…

Oto Oltvanji: Kičma noći

554 strane, Samizdat B92, 2010.

„Kičmu noći“ najlakše je odrediti kao do pola triler, a od pola horor-triler, dok celu knjigu krase elementi podžanra alternativne istorije;  prepoznaje se srpska stvarnost tj sadašnjost – veze vlasti, tajne policije i kriminala, korumpirana vlast, uticaj tabloida i prostačkih televizijskih emisija, ali konkretne javne ličnosti, mediji i događaji opisane u romanu, ne postoje u našoj stvarnosti.

Roman prati tri lika, taksistu Milana koji treba da obavi zadatak dobijen od mafije, novinara Olivera i njegovu potragu za nestalim prijateljem, i policajku Vanju koja istražuje trafiking. Ne sumnjamo da će se njihove tri priče ukrstiti u nekom trenutku, i tako se i dešava, otprilike na polovini romana dolazi do preokreta; naši junaci se sreću, radnja iz trilerične i realne prelazu u hororičnu i fanstastičnu i počinje rasplet.

Srbija-sada u romanu je stilizovana (odnosno istovremeno pojačana i pojednostavljena, ali na fensi način): npr postoje dve bande koje se bore za prevlast u podzemlju, kalimerosi i odela (vrlo prepoznatljivo obučeni) , tabloid koji hara javnošću zove se „Koloseum“, a najuticajni novinar je izvesni „Klinar“ koji piše kolumnu od koje strepe političari,  šou sa voditeljom Alkalijem Husom dominira TV-om zahvaljujući beskopromisnosti, teškom bezobrazluku i, naravno, sklonosti publike da uživa u raznim prljavštinama, predsednik države ima savetnika koji je matori slavni pisac (ne znam zašto sam ga stalno zamišljala kao Dobricu Ćosića), a ne bivši član Idola, bitan dogadjaj je nekakav festival domaćih rok bendova „Penetracija“ na kojem trijumfalno nastupa Pandora, bivša turbo folk pevaljka, itd. I ovo su najuspeliji delovi knjige, stvarnost romana je uverljiva i zabavna ne zato što je stilizovana već zato zato što bitno utiče na zaplet, tj ne služi sama sebi, već funkcioniše kao osnova na kojoj se gradi sve ostalo. Takođe, i što je bitnije, ovi iskrivljeni i promenjeni milje omogućava da roman, bez problema, uđe u svoju fantastičnu drugu polovinu – da je Oltvanji opisao Srbiju bez ovih karakterističnih izmena, fantastični aspekt romana bi ostao da visi u vazduhu, izgledao bi kao grom iz vedra neba, tačnije kao ludačka i besmislena teorija zavere. Svidelo mi se što ovakav preokret postoji, jer romanu daje poseban kvalitet, i Oltvanji ga je uspešno izveo, vešto najavio, i logično može da sledi iz opisanog, mada ne mora, šta nas drži u nedoumici i napetosti.

Oltvanjijeva mašta i razumevanje srpskog društva na kraju prve decenije XXI veka – crnohronično-estradna stvarnost opisana korišćenjem ne prevelikih izmena i pomeranja u odnosu na ono što živimo – daju romanu satirični aspekt i time ga uzdižu iz čistog žanra(ova).

„Kičma noći“ je uzbudljiv i satiričan roman, ali samo u prvoj polovini, a onda od 300 strane počinje da se raspada u gotovo svim svojim aspektima, osim u jednom.

Ozbiljan problem u žanrovskoj književnost nastaje iz lošeg zapleta/raspleta, tj uobičajenih grešaka: previše slučajnosti, postupci likova nisu ničim motivisani i/ili su nedosledni, prekomplikovano razjašnjenje i događaji koji nisu uzročno-posledično vezani. Hoću reći, žanr može da proguta i klišeizirane junake, i loše opise, i nabudženi iritantni stil, ali ne može da živi sa neuverljivom radnjom.

Sve nevolje ovog romana počinju sa raspletom, bar na dva važna mesta ponašanje likova nije motivisano, niti je objašnjivo, u poslednjih dvestotinak strana dešava se toliko stvari, da više nije ni bitno ko je šta i zašto uradio,  dogadjaji iz prošlosti (u odnosu na vreme radnje romana) PREPRIČAVAJU se naširoko i nadugačko, a ovo teško funkcioniše čak i u visokoj književnosti koja može i da profitira od retardacije radnje, dok u horor/triler žanru nikad ne može da bude korisno, a kamoli efektno.

Bilo mi je potrebno oko 5 sekundi da shvatim ko je tajanstveni Klinar, ko je stvarno mrtav, a ko nije, a što nam roman otkriva kao velika iznenađenja mnogo kasnije. Svi iole bitniji likovi, ma koliko nepovezani na početku, ispada da i te kako imaju veze sa glavnom pričom, i brzo naučite (čak i ako ne čitate mnogo žanrovsku literaturu, pa recimo ne poznaje njene klišee) da svako ko se pojavi i ima dovoljno godina mora biti umešan u događaje iz prošlosti koji uzrokuju nevolje naših junaka. Zbog toga malo šta može da vas iznenadi, a iznenađenje jeste važan element svakog žanra (i takozvane ozbiljne književnosti, ako nije samo stilska/nadrifilozofska vežba).

Bez obzira na lošu izvedbu, tačnije ono što ruski formalisti zovi siže; rasplet u svom najčistijem vidu – ono što ruski formalisti zovu fabula – ko, kako i zašto stoji iza događaja, vrlo je uspeo, u prvom redu zato što se naslanja na domaću istoriju, i uklapa elemente teorije zavere u lokalni milje, sve sa fantastično-folklorističkom podlogom.

Veoma me je nervirala potreba pisca da u gotovo svakoj rečenici napravi neki štos, opasku, duhovito poređenje, mada moram da priznam da mu je u 4 od 5 pokušaja uspevalo da bude zanmiljiv ili ređe, duhovit, ali ne zbog tih 20% neuspelih, već zbog toga što se svi u romanu, od pripovedača u trećem licu koji prati različite likove, do samih likova u dijalozima, izražavaju  na taj potpuni isti, prebudženi stripovski način.

Ženski likovi su toliko loši da su pojedini delovi romana smešni – bez izuzetka svi su sto posto šablonski – žestoke devojke, ali ludački seksi (seksi na način holivudskih filmova, normalno), sve žele da imaju seks sa našim junacima, i od šest glavnih likova, četiri počine i ubistvo. Ako su u godinama, onda su jasno, u mladosti bile seksi, žestoke, lude za muškarcima i seksom i naravno, omaklo im se i po koje ubistvo. Roman, dakle, ne samo da pati od klišeizranih likova nego su svi klišeizirani na isti način. Muški likovi nisu mnogo bolji, ali samo zato što je teško napisati bilo šta gore od ovog.

Oltvanji pokazuje da nema ironijskog odnosa prema stripovskim/horor/trilerskim uzorima, nema, u stvari, nikakvog odmaka, sve je samrtno ozbiljno i predvidljivo, i akcione scene posebno pate zbog ovoga, više su smešne nego uzbudljive (poneke i neboluzno opisane (na primer, scena na Genex-ovim kulama), a ne bi smele da budu smešne, jer se radi o presudnim dogadjajima koji bi trebalo da izazivaju brigu i strah kod čitaoca.

Ne sumjnjam da Oltvanji odlično poznaje Vorena Elisa ili Alena Mura ili Džejmsa Elroja, i pošto je tako dobro sve naučio od njih, krajnje je vreme (da parafraziram Majlsa Dejvisa) da ih zaboravi.

Ko je Austerlic?

W. G. Sebald: Austerlitz

Penguin, 2003 Great Britain

V. G. Zebald: Austerlic

2009. Paideia (prevela Spomenka Kranjčević)

Pripovedač (ne znamo kako se zove) za sebe kaže samo da ima univerzitetsku karijeru i da je često putovao u Belgiju (ne seća se zašto) i da je tamo jednom prilikom sreo Žak Austerlica. Odatle, pripovedač više ne kaže ništa o sebi (do samog kraja), već nam prenosi Austerlicova sećanja ili mišljenja.

A Austerlic priča o tome kako ga je kao dečaka usvojio strogi velški par i saznajemo da nije bio srećan sve dok nije otišao u školu i našao radost u knjigama, a malo kasnije upoznao i najboljeg prijatelja. Otkriva da u je pravo prezime Austerlic, postaje profesor, putuje po Evropi, a onda na metro stanici u Londonu doživljava  samospoznaju – da je dete čeških Jevreja i da je u poslednjem trenutku, pred rat, poslat vozom u Englesku. Odlazi u Prag i pokušava da sazna šta mu se desilo sa roditeljima koji su oboje stradali u Holokaustu.

Pripovedač i Austerlic se sreću manje-više slučajno u Antverpenu, Parizu, Briselu ili Londonu, kroz više decenija, i svaki put kad se sretnu, Austerlicova priča se nastavlja tačno tamo gde je u prethodnom susretu stala.  Kako je očigledno nemoguće da se dva čoveka ovako sreću i da se njihov odnos svodi samo na prepričavanje događaja iz Austerlicovog života i to redom kako su se dešavali, jasno je da su ovi susreti izmišljeni. Odatle logično pitanje je da li je pripovedač, u stvari, Austerlic?

Čitala sam knjigu u engleskom prevodu pre nego što je izašla ovde, tako da ne mogu ništa da kažem o srpskom prevodu.  Roman se čita kao da napisan na engleskom: dužina i ritmičnost rečenica – neke se šire i na po više strana – i bogatstvo rečnika čine da je ovo jedan od najboljih prevoda na engleski koje sam ika imala prilike da vidim.

Austerlic je veoma introvertan čovek (ne računajući činjenicu da priča svoj život gotovo potpunom strancu po raznim evropskim stanicama), neemotivan, praktično nesposoban za bilo kakav odnos sa ženama, i koji ima sklonost da do neverovatnih detalja pamti tuđa iskustva. Austerlic teško da može biti lik u najosnovnijem smislu, njegova psihologija je nesusvisla  – npr da li je moguće da on do srednjeg doba svog života ne shvati ko je, a da pritom zna da je usvojen malo pre početka rata,  zna da se preziva Austerlic, vrlo je obrazovan mladić, ali mu ne pada na pamet da bi mogao biti Jevrejin ili da bi mogao biti sa kontinenta? Nemoguće je da se neko ko je usvojen ne pita ko je i odakle je, ko su mu pravi roditelji, ili da to zna, ali da tako duboko potiskuje da u stvari ne zna i to samo zato što neće da zna?! Ili zato što Zebald ne želi da Austerlic zna?

Ne sumnjam da je neimenovani pripovedač u stvari Austerlic, ali se pitam čemu služi još jedan sloj odvajanja od Austerlica od sebe samog, i ako Austerlic ne može biti lik (u konvencionalnom smislu u romanu) šta je onda, ili ko je onda Austerlic?

Austerlic je paradigma sećanja: jesmo li zaboravili šta nam se desilo ili šta smo uradili? Moramo li ponovo da otkrivamo prošlost? Kako je otkrivamo, možemo li da je dovoljno spoznamo i kakve posledice to ima na nas.

Najpotresniji deo romana je opis geta u Terezijenštatu, u kojem se suprostavljaju patnje interniranih Jevreja i organizacija i pedantnost esesovskih upravljača, ali, ovde, u stvari, dobijamo statističke podatke očigledno preuzete iz drugih knjiga. Da, Austerlicova majka umire u Terezijenštatu, i zaista Austerlic nema odakle da otkrije njenu sudbinu, osim iz knjiga, što Austerlica, a samim tim i roman dovodi na ničiju zemlju – niti smo u romanu, jer nam se prepričavaju udžbenici istorije, niti smo u udžbenicima, jer nam ih prepričava Austerlic.

Ono što povremeno drži roman su inteligentne opservacije o gradovima, stanicama, fortifikacijama, i iznad svega, sam trenutak kad se Austerlic (konacno!) seti mesta od kojeg počinje njegov novi život,  „prepoznavanje“ metro stanice „Liverpul“ u Londonu. Stanica je lokacija, tačno mesto gde stiže voz sa jevrejskom decom izbeglom iz Evrope, a i mesto od kojeg stariji Austerlic počinje da seća ko je. I ovo je upečatljivo zato što izgleda kao stvarni doživljaj koji nas približava Austerlicu. Na žalost, svojom konstrukcijom Austerlicovog lika, najveći deo romana nas udaljava od Austerlica.

Sledeći problem je što nam je gotovo odmah jasno šta se desilo sa Austerlicom, a i sa njegovim roditeljima, mi, paradoksalno, znamo neuporedivo više od Austerlica o njemu samom, tako da u knjizi ništa ne otkrivamo, ništa novo ne saznajemo, ništa nas ne vuče da čitamo dalje, osim forme teksta: u romanu ne postoje poglavlja, niti paragrafi, tekst je monolitan, i praktično jedino tom monolitnošću i neprekinutošću vuče na dalje čitanje. Ovo je, naravno, autorski trik, jer pririodni odmor odnosno pauzu čitalac uzima na kraju paragrafa, a kako toga ovde nema, nema ni pauza.

Tekst se jedino prekida fotografijama, uglavnom lošim i nefokusiranim koje kao da je slikao neko ko ne samo ne da nije učio da fotografiše nego kao da i nikad nije video kako bi fotografije trebalo da izgledaju, npr da se ne slika deo nekog bezveznog zida, a da se ne vidi ni čemu taj zid pripada, što je, jasno, namerno tako, ali nije jasno zašto je tako? Možda nam se želi reći da je naše sećanje u stvari loša i nefokusirana fotografija? Naše sećanje nije ni tačno, niti fokusirano, i što se toga tiče, Zebald je u pravu, ali fotografija nije paradigma sećanja, i upravo zato ne slikamo delove zidova (osim ako nije u pitanju umetnička fotografija) već slikamo ono što će nam, jednog dana, u budućnosti, pomoći da se podsetimo.

Jedina zanimljiva  je fotografija (očigledno) samog Zebalda (na koricama) kao dečaka u nekakvom kostimu. Onda, da li je ovo roman ili neka vrsta romansirane biografije nepostojeće osobe, pošto je Zebald Nemac rođen posle rata, a ne Jevrejin rođen pre? Jasno da ovom fotografijom (nalazi se i u engleskom i u srpskom izdanju) Zebald želi da poveže stvarnost i fikciju. Ali, ma u kakvom zanimljivom kostimu Zebald bio uslikan i postavljen na korice, car je ipak go, stvarnost i fikcija su kao ulje i voda, niti se mešaju, niti bi bilo nekakve svrhe i da mogu.

Ruska gospođica Marpl

Boris Akunjin: Pelagija i beli buldog,

Boris Akunjin: Pelagija i crni monah,

Informatika 2007.

Postoji vrsta krimića koje bih, u nedostatku boljeg izraza nazvala kvazi-krimićima – ne čitamo zato da bismo otkrili ko je zločinac, ili kako ili zašto je zločin izveden, već ih čitamo kao prozu koja se prevashodno bavi mestom i vremenom događanja, pa onda i likovima koji su uvek u funkciji hronotopa. Za kvazi-krimić krimi zaplet manje je bitan.

Mogla bih da dokazujem da su neki od najčuvenijih krimića u stvari kvazi-krimići, počevši od Dojlovog Šerlok Holmsa preko Hemetovog Marloua, pa do Pelekanosovih romana. Pokušajte da se setite bilo kog zapleta iz Šerloka Holmsa i vrlo verovatno nećete uspeti, ali sam zato sigurna da znate kako Šerlok brzo otkriva prošlost ljudi ili kako se snalazi u viktorijanskom Londonu. Naravno, ovo je češće u serijalima nego u samostalnim romanima, jer serijali zavise, na prvom mestu, od toga koliko smo privrženi glavnom junaku. Zanimljivo da Patriša Kornvel svoj serijal o doktorki Skarpeti počinje sa par romana u kojima je važniji zaplet (Postmortem, Telo kao dokaz, Sve što je ostalo), a onda zapleti postaju nebitni, dok problemi likova dominiraju (na žalost, sve više dominira i loše pisanje).

Nisam čitala nijedan roman iz poznatijeg serijala o Erastu Fandorinu (Azazel, Turski gambit, Levijatan…) tako da ne mogu da ih upoređujem sa serijalom o Pelagiji.

Akunjinov niz romana o Pelagiji (u tri knjige) prati: Pelagiju, mladu monahinju koja rešava slučajeve; Mitrofana, arhimandrita i Pelagijinog zaštitinika; Matveja, javnog tužioca i pokrštenog Jevrejina, i još nekoliko građana jednog gradića na Volgi. Radnja romana dešava se krajem XIX veka, vreme kad su carski režim i crkva represivni, beda ogromna, a Rusija na ivici revolucije (prva neuspešna 1905. a onda uspešna 1917.) Mada, pitanje je da li ima perioda u ruskoj istoriji kada korenita promena nije bila neophodna.

Nije neoubičajeno u ruskoj književnosti da zaplet počinje dolaskom nekog stranca nepoznatih namera (od Gogoljevog Revizora, preko Idiota, Dostojevskog, pa do Majstora i Margarite, Bulgakova). Stranac poremeti već ustaljene odnose, uzburka učmalu sredinu i svako se pokaže kakav je. I ova dva romana tako i počinju, dolaskom stranca, a završavaju se odlaskom stranca. Ono što se prvo i odmah ukaže je, kao i uvek, licemerje i konformizam koji su inače manje ili više vešto skriveni iza uobičajenih podela, tačnije rečeno, uvreženih uloga koja ljudi igraju u društvu. A skriveni su, jer smo na njih navikli, i  zavise najpre od pola igrača, a onda i od doba života, bračnog statusa, klasne pripadnosti itd. Međutim, postoji i druga strana, u promenjenim okolnostima otkrivaju nam se i oni koji pokazuju svoje bolje lice, oni koji, ako tako može da se kaže, jedva dočekaju tu spolja izazvanu promenu, i zahvaljući njima pravda pobeđuje u Akunjinovim romanima.

O drugoj vrsti savremenog ruskog krimića, knjigama Aleksandra Marinjine, pisaću u narednim mesecima.

Pelagija koristi prevaru uobičajenu  za Šerlok Holmsa – prerušava se ne bi li ušla u društvo koje je normalno zatvoreno za nju kao monahinju, ili ženu – Pelagija se tako uklapa u visoko društvo, a Holms u niže klase.

Gospođica Marpl, Agate Kristi jedan je od uzora u formiranju lika Pelagije – obe su žene čiji se mesto u društvu ne zasniva na ženstvenosti, odnosno nemaju tipično ženske uloge  supruge i majke, i stoga je položaj monahinje sličan položaju usedlice; obe su, zato, delimično insulirane od ostalih, što im omogućava da situacije i ljude sagledaju iz  drugačijeg ugla, i onda im to pomaže da reše zločine. Pelagija plete kao i engleska bakica, mada ponekad igle posluže i u druge svrhe. I ovde je najveća razlika između Agatine i Akunjinove junakinje: Ruskinja je često u opasnosti iz koje se izbavlja fizičkom i/ili umnom sposobnošću. Akunjin je sklon trileričnosti i sve što je rasplet bliži, to se više brinemo za Pelagijin život.

Na kraju knjiga nalazi se mali, ali sasvim dovoljan pregled manje poznatih ličnosti, događaja, pokreta, itd iz ruske istorije. Ne znam da li je postoji i u izvorniku, ali sa uživanjem sam ga čitala, iako nije obavezan za razumevanje romana.

Zaplet se formira na (za mene) iritantan način – Pelagija zna više od čitaoca – na primer, vidi nešto, ali nam se na kaže tačno šta, a to „šta“ je kritično za rešavanje zagonetke. Čitalac nema šansu da otkrije ko je ubica. Između ostalog, ovo je i jedan od razloga što rasplet Belog buldoga ne zadovoljava, deluje iskonstruisano i napola osmišljeno. Crni monah, međutim, ima savršen zaplet sa preokretom na kraju.

Van krimi strane, ovi romani su predstavljaju Rusiju na prelomu devetnaestog i dvadesetog veka viđenu očima dvadeset i prvog veka – jasan je Akunjinov stav prema npr komercijalizaciji crkve (jedna od glavnih sporednih tema Crnog monaha) koja se, kao i u naša vremena, dešava uporedo sa sve većim konzervativizmom, mržnjom prema ženama i šizofrenom ideologijom da crkva ima prava da se meša u društvo, ali društvo ne sme ništa da pisne u vezi sa crkvom. Jasna je i Akunjinova kritika korumpiranosti i nazadnjaštva caske države; npr uvodi lik Pobedina koji je, u stvari, minimalno zakamuflirani Konstantin Pobedonoscev, jedan od najreakcionarnijih ruskih vlastodržaca, ako ne i najreakcionarniji, koji se ne pojavljuje direktno, ali itekako ima uticaj na naše junake.

Ovi romani nisu samo putovanje u istoriju Rusije, već i putovanje u stariju rusku književnost; prepoznajem Čehovljevog Crnog monaha, nekoliko romana Dostojevskog koje čitaju i sami Akunjinovi junaci, a najpre Zle duhe. (Akunjin, za razliku od Dostojevskog, ne mrzi promene i napredak). Po bogatstvu sporednih likovi koji su živi, zabavni, zanimljivi – kao na primer, lik babe, odgajivačice belih buldoga koju ćete sigurno dugo pamtiti – Akunjin se najviše ugleda na Gogolja i Mrtve duše.